Главнину граничних јединица на Кошарама пре битке чинили су војници на редовном одслужењу војног рока који су служили војску од марта 1998. године и имали су углавном по 19 или 20 година.

У Битки за Кошаре, која је вођена од априла до јуна 1999. године на тадашњој југословенско-албанској граници, испричане су многе приче. Али ова ће вас потпуно оставити без даха.

Око 1.500 припадника ОВК, уз подршку албанске артиљерије, НАТО авијације и инструктора напало је рејон карауле Кошаре на фронту ширине неколико километара рано ујутро 9. априла 1999. године. На врхунцу борби Војска Југославије имала је око 1.200 војника, а ОВК, са добровољцима и албанским јединицама, чак 5.000 до 6.000.

Свијест да уколико падне линија фронта на Кошарама, крећу много озбиљнији сукоби са ОВК и НАТО, са неизвјесним крајем, држала је морал на високом нивоу. Војска Југославије је често ишла у нападе по леденој киши, мразу, магли и снијегу дубине један метар и бранила сваки положај до посљедњег тренутка – што је додатно утицало на пад морала код непријатеља.

Циљ нападача, ОВК, НАТО-а и албанске војске био је да се продре у Метохију и да се снаге Војске Југославије, до тада маскиране и добро сакривене, натјерају на отворену борбу у којој би до изражаја дошла технолошка предност НАТО авијације, подсјећа РТС.

Током крвавих борби на Кошарама било је и многих невјероватних сцена у које је тешко повјеровати. Дешавало се да људи са обе линије фронта због густе магле залутају у непријатељске ровове и врате се у сопствене, а да их нико не примијети. Због сталног прислушкивања један резервни официр ВЈ се присјетио америчких Навахо Индијанаца из Другог свјетског рата и ангажовао двојицу Рома, припадника ВЈ, који су на свом језику радио везом наводили југословенску артиљерију и минобацаче. До краја рата НАТО и ОВК нису успели да схвате о чему се ради, јер нису разумели ромски језик.

Иначе, главнину граничних јединица на Кошарама прије битке чинили су војници на редовном одслужењу војног рока који су служили војску од марта 1998. године и имали су углавном по 19 или 20 година. У бици за Кошаре у редовима Војске Југославије борио се велики број добровољаца из земље и иностранства. Осим Руса – Козака из падобранских јединица, у редовима добровољаца били су људи из других европских земаља – такозвани “интернационални одред” од тридесетак људи чинили су људи из западног дијела Украјине, Финске, Шведске, Данске, Холандије и по један Шкот и Ирац из Велике Британије.

Погинуло је 108 припадника војске и добровољаца, а тела неколико војника никада нису извучена са границе. Битка за Кошаре је званично завршена 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије на основу Кумановског споразума са снагама КФОР-а повукла са Кошара. Повлачење је за разлику од других дијелова Косова, протекло без икаквих инцидената, а непријатељи су једни друге мирно посматрали.