Чињеница да је Србија некада била „земља римских царева“ и да је на њеној територији рођено чак 18 владара овог моћног царства, често се помиње. Ипак, прича о императору рођеном на просторима данашњег Београда, мање је позната.

Трећи вијек је за римско царство био доба кризе током које је на чело ове некада моћне државе долазио велики број царева коју су се на пријесто успињали брзо, али и одлазили још брже. Та нестабилност потрајала је и у првим деценијама 4. вијека, а један од тих “неславних” царева рођен је и на територији данашњег Београда.

Био је то цар Флавије Јовијан који је римском империјом владао свега осам месеци – од 26. јуна 363. до 17. фебруара 364. године.

Војник који је грешком постао цар

Иако се о Јовинају не зна много из његовог живота прије ступања на престо, поуздано се зна да је рођен око 330. године у тадашњем Сингидунуму и да му је отац био Варонијан, обичан сељак са ових простора који је успио да се успне у редовима римске војске и стигне до мјеста заповједника легије.

Очев успон је највјероватније помогао и војничку каријеру сина, за кога се зна да је пред крај живота Констанција ИИ био у царевој пратњи, наводи Историјски забавник.

Јовијан је постао заповједник гарде за вријеме Констанцијевог насљедника, Јулијана и пратио је новог римског цара у походу на Персију у љето 363. године. Међутим, нови император је ту тешко рањен и убрзо је умро, а војска је остала на непријатељској територији, окружена Персијанцима, без хране и ниског морала.

Није било необично да у таквим условима војни заповједници међу собом изаберу новог цара, али овог пута команданти никако нису могли да се сложе око једног имена. И док је трајала расправа, бељеже ондашњи историчари, неколицина војника почела је да узвикује за новог цара Јовијана кога су и оденули у пурпурни плашт, симбол римских царева.

Њихов повик прихватио је и остатак војске иако се данас сматра да је добар дио војника мислио да заправо виче опорављеном цару Јулијану, а не новом Јовијану. Сличност имена, али и популарност коју је његов отац имао међу обичним војницима тако су београдског војника довели на престо римског царства.

Неславни мир неславног цара

Јовијан није имао времена да ужива у новостеченом положају. Тек што је постао цар, Персијанци су напали римску војску. Јовијан није имао избора него да нареди повлачење. И тако је почела игра “мачке и миша” која је трајала недјељама – Римљани су побеђивали у свакој отвореној борби, али су све вријеме били без залиха и Персијанци су их стално гонили.

Увидевши ово, персијски владар Шапур ИИ је Јовијану понудио мировни споразум који је био веома неповољан по Рим и који је подразумевао препуштање Персији пет провинција на лијевој обали Тигра, као и два важна погранична града – Нисибиса и Синагре. Поред тога, Рим је морао да напусти савез са јерменским краљем Аршаком и не мијеша се у будуће сукобе Јерменије и Персије.

Журећи да се што прије врати у престоницу и осигура своју власт, Јовијан је пристао и споразум је склопљен на 30 година.

Ово је изазвало велики бес јавности и војника који су до краја повлачења претрпјели велике губитке, па је читав подухват проглашен римском катастрофом. Зато ни Јовијанови покушаји да успостави своју власт нису уродили великим плодом и он никада није имао контролу над цијелим царством.

Јовијан је у Анкири 1. јануара 364. свог једногодишњег сина – Варонијана Млађег, прогласио за насљедника, али његова владавина није била дуга. Већ прве ноћи по доласку у Дадастан, град на граници Галатије и Битиније, Јовијан је пронађен мртав у свом кревету.

О узроку смрти и данас се расправља. Претпостављало се да се угушио од испарењима из свјеже окречених зидова или димом од лошег угља који је ложен у пећи царске одаје. Вјероватније је да је био отрован. Био је 17. фебруар 364. – 236 дан владавине Јовијана из Београда.