Српски кнез Милош Обреновић абдицирао је, 1. јуна 1839. године, у корист сина Милана и напустио Србију.

Иако је сам био неписмен, кнез је добро осјећао потребе новог времена.

Захваљујући њему, српски младићи су почели да се школују у Русији, Угарској, Аустрији и Њемачкој, док су, по кнежевом позиву, у Србију стали да долазе лекари, професори, инжењери.

Привреда цијеле земље се унапређује, тако што се нови становници шаљу у опустјеле области и за то добијају значајне пореске олакшице.

Трагом хајдука и пропале трговине

Међутим, Милошев деспотски начин владања учинио је да се старјешински слој уједини и постане озбиљна пријетња његовој самовласти.

Његови политички противници успјели су да 1835. године наметну први Устав српске модерне државе, познатији као „Сретењски устав“. Тај устав је брзо суспендован јер није одговарао великим силама Русији, Аустрији и Турској.

На мјесто њега, године 1838. је донијет један хатишериф, назван „Турски устав“, подсјећа Информер. Овим уставом кнежева власт је ограничена Совјетом, састављеним од извјесног броја савјетника, које кнез није могао да отпусти.

Не мирећи се са таквом подјелом власти, Милош је 1. јуна 1839. године био принуђен да абдицира и напусти земљу. Наслиједио га је тешко обољели старији син Милан, који је умро послије мјесец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу.