Код краља је улазио кад је хтио и без најаве!

Златиборско село Мачкат данас је најпознатије по месним специјалитетима. Незванична пријестоница “доброг залогаја”, село је незаобилазна тачка сусретања свих поклоника свињског и јагњећег печења, као и надалеко познате златиборске пршуте.

Ипак, сваки намјерник кога стаза први пут нанесе овамо, вјероватно ће остати зачуђен када, изнад насеља, као каквог огромног чувара читавог краја, угледа грандиозни камени дворац. Био је то дом Ратка Шопаловића, храброг борца из Бакланских и Првог свјетског рата.

За Шопаловићево јунаштво чуло се и прије Кајмакчалана. Ипак, тамо је, бацајући бомбе у непријатељски ров, зарадио најтежу рану када га је куршум погодио у главу. Преживио је, али је заувијек ослијепио.

У пуковском превијалишту му је указана прва помоћ, па је пренијет у енглеску болницу, а послије четири дана, на интервенцију принца Ђорђа Карађорђевића, отпремљен је у француску болницу на Зејтинлику.

Обилазећи рањенике краљ Александар Карађорђевић упознао је и Ратка и питао га – како је.

– Без очију, Ваше величанство. Али није ми толико жао вида колико ми је жао што нисам још више непријатеља побио – одговорио је слепи јунак.

Ово је оставило велики утисак на владара. Он је Шопаловићу послије лијечења, обезбиједио школовање у Француској, а након рата, кумовао му је на вјенчању и омогућио да сагради дворац у Мачкату. Слијепи ратник, до детаља је мајсторима описао свој дом из снова, сјећајући се раскошних вила које је видио на Медитерану.

И тако је настало ово здање, атипично за златиборске планинске крајеве.

Шопаловића је здравље још дуго послужило, па је друговао са краљем Александром све до краљеве погибије у Маресљу 1934. Прича каже да је Шопаловић имао посебну дозволу која му је омогућавала да у двор у Београду уђе кад год зажели, без позива и најаве.

Захваљујући пријатељству са краљем добио је на управљање војне кантине у Панчеву и Сарајеву што је успјешно обављао дуги низ година. Причало се и да је од тога добро зарадио.

Женио се три пута, а у селу и данас уз смијешак говоре да је, иако слијеп, био велики женскарош. У свом бијелом дворцу становао је све до 1969. оставивши иза себе бројно потомство које и данас живи у Мачкату. Дворац и даље припада њима.