Трагична судбина Лепе Радић тјера сузе на очи, а она је постала хероина и синоним за храброст.

Имала је само 17 година када је постала народни херој Југославије, а њен посљедњи поклич и данас одјекује. Брутално је мучена, а онда и убијена од стране Нијемаца у Другом свјетском рату. Лепа Радић била је жена храброст!

Лепа Светозара Радић имала је само 15 година када су нацистичке снаге 1941. године напале Југославију. Иако млада, ова дјевојка била је довољно храбра да судјелује у борби против окупатора. Ту борбу није преживјела, погубљена је са само 17 година.

Други свјетски рат на подручју Југославије започео је 6. априла 1941. године. Напад удружених сила Осовине био је дио почетка велике Хитлерове акције, познате под називом Операција Барбаросса, којој је циљ био покорити Совјетски савез. Након кратког напада југославенске војне снаге су поражене, након чега су силе Осовине (Њемачка, Италија, Јапан) подијелиле Југославију.

Но њихова побједа није била потпуна. И док су Нијемци имали чврсту контролу над цестама и градовима, нису могли контролисату удаљене, планинске регије земље у којима су се организовале партизанске јединице покрета отпора. Њихов вођа био је Јосип Броз Тито, вођа комунистичке партије.

Њихов је циљ био свргнути власт сила Осовине и утемељити независну социјалистичку Југославију, подсјећа Експрес.

Млада Лепа Радић прикључила се тој борби крајем 1941. године.

Рођена је 19. децембра 1925. године у селу Гашници, у близини Босанске Градишке. Лепа је завршила занатску школу у Градишци. Била је активна у Савезу комунистичке омладине Југославије и члан Комунистичке партије Југославије од 1941. године. Њена породица била је радничка породица, а њени стричеви Владета и Воја Радић, те отац Светозар партизанском покрету прикључили су се 1941. године.

Због таквог дјеловања породице су у новембру те исте године ухапсиле усташе. Но након неколико недјеља у затвору, побјегли су уз помоћ партизана. Она и њена сестра Дара, и службено су се прикључиле покрету. Борила се у Грбавачкој чети козарског одреда.

Волонтирала је на првим линијама и помагала у транспорту рањених и њиховом бегу од напада и војника. Но њена храброст довела ју је до њеног краја. Била је у амбуланти другог крајишког одреда најмлађа болничарка.

У јулу 1942. године, када је почела велика битка за Козару, Лепа је прошла кроз непријатељски обруч са једним батаљоном и нашла се у Подгрмечу. У тој бици погинули су јој отац Светозар и стриц Владета, а једини брат Милан, још дијете, одведен је у Јасеновац одакле се никада није ни вратио.

У фебруару 1943. године заробљена је током организоване акције спашавања око 150 жена и дјеце који су бјежали по дубоком снијегу пред војском окупатора. Покушала је да побјегне пуцајући на нацистичке снаге, но није успјела, из свега што је имала, пушке и пиштоља. Након што су ју ухватили осудили су ју на смрт вјешањем. Три дана прије вешања држали су је у изолацији и мучили како би из ње извукли информације о партизанима. Ни тада а ни у тренуцима нетом прије погубљења није ништа рекла, није открила своје другове.

Тог 8. фебруара 1943. године доведена је на вјешала пред очи јавности. Неколико тренутака прије него што су јој ставили омчу око врата, понудили су јој помиловање ако каже имена својих сабораца. Умјесто одговора, рекла је:

– Нисам издајица својих људи. Они које тражите откриће се сами у тренуцима када ће да уништавају све вас, злочинце, до посљедњег човјека – њене ријечи биле су и: – Живјела комунистичка партија и партизани. Бори се народе за своју слободу, не дај се зликовцима у руке.

Након тога објешена је у Босанској Крупи. Сахрањена је на том мјесту, гдје је данас скромни споменик. Наслијеђе њене храбрости и борбе живи и даље. Била је најмлађи ратни херој из Поткозарја а народним херојем проглашена је крајем децембра 1951. године.