Карађорђе Петровић био је вођа Првог српског устанка и један од најзначајнијих личности наше историје.

Ђорђе је рођен највјероватније 14. новембра (по старом календару 3.новембра) 1762. године у Вишевцу у Османском царству (данас Србија) на Ђурђиц, од оца Петра и мајке Марице. Година рођења се не може тачно утврдити, а помиње се период од 1749. до 1770. године.

Карађорђе потиче из сиромашне породице. Мајка му је била Марица Живковић из Маслошева у Шумадији. Његов отац је због сиромаштва често мијењао спахије и мјесто боравка, с обзиром да Турци рају нису претјерано везивали за баштину. Како је Ђорђе стасавао и служио код имућнијих Срба и Турака, тако се и њихова материјална ситуација поправљала.

Око 1785. године Карађорђе се жени Јеленом Јовановић. Тих година заједно са женом и цијелом породицом Карађорђе бјежи у Аустрију због убиства Турчина. У том бијегу одиграва се један од најспорнијих догађаја у животу славног вожда- оцеубиство.

О овом догађају се дуго полемисало међу историчарима. Једна од највјероватнијих варијанти овог догађаја је да ја отац Карађорђев у једном тренутку одлучио да наговори све да се врате из избјеглиштва и наставе живот који су и раније водили служећи Турке. Многи су овај предлог видјели као претњу да ће се вратити или у ропство или у смрт. Будући да мајчина преклињања нису помогла да Карађорђев отац промијени мишљење, Карађорђе је дигао руку на свог оца.

Вук Караџић овај догађај описује као убиство из љубави и бијеса. Њиме су спашени сви из збјега, а сам отац Карађорђа поштеђен је срамоте и ропства. По повратку у Србију, 1796. године, Карађорђе се исповиједио и замолио за опроштај, који је и добио од свештеника и народа.

Након чувеног догађаја Сјече кнезова када су Турци поубијали многе српске кнезове и угледне људе, почиње да се спрема Први српски устанак.

На народном збору у Орашцу Карађорђе је изабран за вођу устанка и тако је стао на чело измученог српског народа у борби против Турака. Не може се тачно рећи када је одржан збор у Орашцу, али се узима најчешће помињани датум, а то је Сретење Господње, 15. фебруар 1804. године (2.фебруар по старом календару). Карађорђе је лично обилазио народ и договарао са осталим вођама ток борбе и припреме за устанак. Као строг и досљедан, уживао је ауторитет у народу и међу другим вођама. Остало је записано да су га се плашили због преке нарави и због спремности да без компромиса дође до циља.

О томе да је захтјевао беспоговорно поштовање правила говори и да је свог брата Маринка објесио испред куће, јер су се сељани жалили да је силовао неколико дјевојака. Чак се каже да није сестрама дозволио 5 дана да скину тијело Маринка и сахране га.

Био је изузетно вешт војни стратег, па је успјевао да добије и оне мало вјероватне битке. У борби је био неустрашив и није знао за страх. Никада се није поколебао, иако реално шансе за побједу над турским царством нису постојале. Неке од стратегија које је примјењивао су биле стратегије из немањићке Србије, које су остале сачуване у манастирима.

Оно што је обећао за издајнике, то је и испунио. Свако ко се мало колебао или није желио да се бори против Турака (а таквих је било, вјеровали или не) је био сурово погубљен. Према Србима издајницима је био нарочито немилосрдан.

Приче о његовим подвизима су се рашириле цијелом Европом, па су чак племићи на дворовима о њему причали са дивљењем.

Карађорђу се и сам Наполеон дивио и једном приликом је о њему рекао слиједеће!

Наполеон је за Карађорђа рекао: “Лако је мени бити велики са нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је окупивши око себе своје чобане, успио без оружја и само трешњевим топовима, да потресе темеље свемоћног османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ. То је ЦРНИ ЂОРЂЕ и њему припада слава највећег војсковође!”

И поред све вјештине у вођењу војске, једна фатална грешка вожда Карађорђа довела је до пропасти устанка.

Након тога, бјежи у Русију, што му до данас многи замјерају.

Док је боравио у Русији, запао је у велику депресију и силно је желио да се врати, али су га Руси разним варкама убјеђивали да још увијек није вријеме за то. Милош се договорао са Русима да га држе што је могуће више, јер му није одговарало да Карађорђе буде у Србији.

Карађорђе, на крају, није могао да издржи, па кришом бјежи и долази у Србију, код свог кума Вујице, желећи да поново окупи људе и настави устанак. Милош, лукави дипломата, је наредио да га убију, желећи да се додвори султану и докаже му како Срби поштују султанову власт.

Карађорђе је крстио Милошевог сина првенца, и дао му име Петар, по свом оцу. Петар Обреновић је умро, док је, као дјете од пет година, са мајком Љубицом боравио у збеговима по планинама, бејжећи од Турака. Гроб дечака се налази у манастиру Никоље, код Чачка.

КАКО ЈЕ ВУЈИЦА УСМРТИО КАРАЂОРЂА И ПОДИГАО МАНАСТИР?

У ноћи између 24. и 25. јула у Радовањском лугу код Велике Плане убијен је српски вожд Ђорђе Петровић – Карађорђе, а овај злочин се сматра једном од највећих мрља у историји Србије, подсјећа портал Опанак.

Карађорђа је, по наредби кнеза Милоша усмртио слуга Вујице Вулићевића, кнез Смедеревске нахије, Никола Новаковић. Карађорђеву главу Вујица је послао кнезу Милошу. За овај злочин Вујица се одмах покајао, па је и саградио манастир брвнару Покајницу недалеко од Радовањског луга.

Глава славног вожда послата је турском султану у Цариград.

Карађорђево обезглављено тијело првобитно је сахрањено у Радовањском лугу, на ком је мјесту данас подигнута црква Захвалница.

Његова глава је дуго стајала истакнута на бедему града како би сви могли да је виде. Глава је, послије тога, украдена, и не зна се шта се са њом десило. Његово тијело је сахрањено у цркви на Опленцу.