ТРАГЕДИЈА КАО БИЉЕГ

Владавину Слободана Милошевића обиљежило је јавно или прикривено дјеловање његове супруге, а њену појаву пратио је чувени цвијет у коси. Шта се то догодило да су јој, према ријечима тада средњошколке Марковић, „једног прољећа у коси процвјетали цвјетови…“?

Загребачки новинар, публициста и истраживач хрватско-српских односа и сукоба у 20. вијеку Дарко Худелист је за „Недељник“ написао фељтон о Вери Милетић, учесници НОБ-а у Србији која је, непосредно након Другог свјетског рата проглашена и једним од највећих издајника у историји српског партизанског покрета. Она је током рата родила дијете, које је игром случаја обиљежило политички живот Србије 90-их година. Вера Милетић била је мајка Мирјани Марковић. Ово је дио из поменутог фељтона, у коме аутор говори о одлуци Мирјане Марковић да копира животни пут своје мајке.

За свог боравка у Београду упознао сам и човјека, поријеклом из Пожаревца, који је дуги низ година био (тајна) симпатија Мире Марковић, чак и онда кад се Мира заљубила у Слободана Милошевића, па и након што се за њега била удала. Везу с Миром одржавао је све до 8. сједнице ЦК СК Србије, тј. до 1987, а повремено ју је и посећивао у Београду. Он је био годину дана млађи од Мире, тј. рођен је 1943. (за разлику од Мирјане која је 1942. годиште), подсјећа Башта балкана.

Њих двоје су касних 1950-их и раних 1960-их заједно ишли у Пожаревачку гимназију. Мира му се чинила „нормалном“, тј. ведром, друштвеном и комуникативном, попут осталих дјевојака, а онда се, негдје у вријеме кад је ишла у 3. или 4. разред гимназије, збио један чудан догађај који га је (једнако као и Миру) дубоко потресао и који му се, све до данас, снажно урезао у памћење.

„Била се разбољела“, рекао ми је, „па сам је посјетио код куће. Разговарали смо у њеној соби, гдје је спавала. Била је узбуђена и дубоко потресена, дрхтала је кад ми је говорила: ‘В…, нешто сам крупно и врло ружно дознала!’ Али није ми хтјела одати о чему се ради. И никада ми то није испричала. Претпостављам да је тада дознала за ‘статус’ своје мајке у јавном (партијском) животу Србије.“

Тај исказ тог мог саговорника из Пожаревца (који данас живи у Београду и бави се научним радом) може довести у везу с оним што је у својој књизи Тајне енигме о Вери Милетић написао Ђ. Лабовић. Он у њој цитира допис који се, како каже, чува у Историјском архиву Београда, а у којем пише да су „приликом ексхумације стрељаних 22-26. ВИИИ 1959. године, изнад двије масовне раке у Јајинцима, нађени (…) дрвени крстови и пирамиде, са више означених имена“, да је том пригодом идентификовано 20 лешева и да је под редним бројем 13 наведено име и презиме Вере Милетић. Налаз комисије верификовала је, на лицу мјеста, Верина млађа сестра (тј. Мирина тетка) Бранка.

Година 1959… Мира Марковић је тада имала 17 година. То јест, 17. је рођендан славила (ако га је славила) 10. јула 1959. Социолог Карл Манхајм у свом есеју „Проблем генерација“, уврштеном у књигу Есеји о социологији знања, упозорава на 17. годину у одрастању и сазријевању сваке особе па каже, између осталог, да се „могућност стварног испитивања ствари и промишљања о њима јавља (…) тек у тачки када почне лично експериментисање живота – око 17. године“.

Мира Марковић се, кад је напунила 17 година, одлучила на једно уистину врло необично и уникатно „експериментисање живота“. Одлучила је да копира животни пут своје мајке Вере Милетић. То јест, постала је, на неки начин, њен (али первертирани) клон.

Вера Милетић је постала ватрена љевичарка, симпатизер комунистичког покрета, у 7. разреду (данас је то 3. разред) гимназије, коју је похађала у Пожаревцу. Било је то у школској години 1936/37. Активно је учествовала у литерарној дружини „Развитак“, формираној у Пожаревачкој гимназији, а познатој по љевичарском, комунистичком опредјељењу неких (или многих) својих чланица (међу којима је била и њена сестричина и будућа Титова ратна секретарица и љубавница, заправо невјенчана супруга, Даворјанка Пауновић, звана Зденка).

У истом животном узрасту (17 година), на истом мјесту (Пожаревачка гимназија), у истом разреду гимназије (3. разред) и у оквиру исте литерарне дружине, односно школског листа Развитак (дефинисаног као „омладински часопис за књижевност, друштвени живот, науку, културу и забаву“), активира се, попут каквог бомбаша-самоубице, и Верина кћерка Мира Марковић. Било је то у школској години 1959/60.

У првом броју листа Пожаревачке гимназије Наша стварност, штампаном 15. априла 1960, а који ће већ од другог броја (оног од 25. маја 1960) променити име у Развитак, Мира Марковић је објавила чланак под насловом „Размишљања“, у којем је обзнанила да је напунила 17 година и да, на одређен начин, креће са својим идеолошким и друштвенополитичким активизмом и својом политичком каријером.

Одржала је моралну буквицу својим друговима и другарицама из разреда, поручивши једноме свом другу који се на школском часу, како је написала, „код стиха о погинулима (могућа асоцијација на Веру Милетић – оп. аут.) широко насмејао“: „Друже, стиди се!“

А у другом (формално 17.) броју пожаревачког Развитка, од 25. маја 1960, објављен је извјештај с омладинске конференције Пожаревачке гимназије од 19. маја 1960, као и састанка одржаног неколико дана касније, на којем је 17-годишња Мира Марковић изабрана за предсједника Школског комитета омладине Гимназије. У истом је Комитету био и њен дјечко Слободан Милошевић.

А на стр. 5 тог броја објављена је и „пјесма у прози“, без наслова, Мире Марковић, са стихом: „Једног прољећа у коси су ми процвијетали цвјетови…“