СВЕТИ СИМЕОН МИРОТОЧИВИ, СТЕФАН НЕМАЊА

Велики жупан Стефан Немања и осниватељ српске земље, велики задужбинар и светац, на пријесто је дошао 1168. године, након што је поразио своју старију браћу. Сем што је био способан владр, Стефан Немања је био и врло духован човјек. Улагао је у изградње цркава и манастира, које до дана данашњег истрајавају.

Зачетник је лозе Немањића.

Владао је све до 1196. године, а власт је пренио на свог средњег сина Стефана Првпвенчаног, подсјећа Телеграф.

Након предаје власти, Стефан Немања је отишао у Хиландар и ту се замонашио. Умро је 1200. године у Хиланадру. Осам година након његове смтри његово тијело је пренесено у манастир Студеницу. Тијело је пронађено нетакнуто и нераспаднуто, па је тада Стефан Немања проглашен за свеца.

И данас се можете поклонити чудотворним моштима Светог Симеона, како му је било монашко име, у манастиру Студеници.

СВЕТИ САВА

Иако није био српски владар, он је као најмлађи син Стефана Немање, много учинио за Србију и српски народ.

Растко Немањић, још као младић побјегао је на Свету Гору, гдје се и замонашио добивши име Сава.

Свети Сава је учврстио вјеру Србима. Био је први архиепископ српске аутокефалне цркве.

Иако није био владар, слободно се може за њега рећи да је био један од највећих српских државника и просветитеља.

Преминуо је у бугарској престоници Трнову, током повратка из Свете земље, на дан Оданија Богојављења, 13. јануара 1236. године. С обзиром да се на тај дан ниједан светитељ не прославља, Саву славимо 14. јануара по старом календару, а 27. по новом, док га Руси славе 12. јануара.

Његов нећак, Краљ Владислав је пренио његово тијело из Трнова у Милешеву, наредне године, а гробница у коју га је положио постоји и данас. Као дан преноса моштију установљен је 6. јануар, а то је датум када је његов ковчег отворен. На гробу у древној бугарској престоници гдје је првобитно почивао непрестано се читају молитве и дан данас.

Будући да је култ Светога Саве у народу био толико јак да је био центар око кога су се Срби окупљали у борби против Турака.

Српки устаници у Банату лик Светог Саве су ставили на своју заставу, због чега је Синан Паша наредио да се његово тијело пренесе из Милешеве и спали на Врачару.

Спаљивање моштију Светога Саве никако није поколебало српски дух, већ, напротив, само га је ојачало.

КРАЉ СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ

Средњи син Стефана Немање и први крунисани српски краљ, подсјећа портал Опанак.

Учврстио је границе Србије, учврстио је власт династије, одредио насљедника и повукао се у манастир, где је постао Симон.

Упокојио се 24. септембра 1228. године, када се наводно јавио у сну бугарском цару Борилу и латинском цару Константинопоља Хенрику Фландријском, који су са својим војскама продрли до Ниша, након чега су одустали и повукли се.

Испрва је био сахрањен у земљи, али је његово тијело извађено због рата 1687. године и пренијето из Сопоћана у Црну Реку, а потом 1701. године у Студеницу, гдје се и данас налази, и поштује као преподобни Симон монах.

СВЕТИ КРАЉ ВЛАДИСЛАВ

Краљ Владислав је био млађи син Стефана Првовенчаног. На пријесто је дошао након смене његовог брата Радослава.Крунисао га је Свети Сава, а Владислав је владао читавих 10 година.

За живота је подигао манастир Милешеву, посвећеног Вазнесењу Христовом. Мошти Светог краља Владислава пронађене су 1990. године, када је вршено археолошко ископавање гробља. Мошти су предате монасима манастира, а данас се налазе у ћивоту постављеном у цркви.

СВЕТИ КРАЉ УРОШ И (ВЕЛИКИ ИЛИ ХРАПАВИ)

Када је племство збацило краља Владислава, на трон је поставило Уроша. Он је учврстио границе српске државе и покренуо рударство у нашој земљи.

Познат је и по томе што је засадио Долину јоргована као дар својој супрузи Јелени Анжујској.

Са пријестола га је скинуо син Драгутин, 1276. године, у чму су му помогли Угари.

Две године након абдицирања и боравка у манастиру у Хуму, краљ Стефан Урош И је умро.

Сахрањен је у манастиру Сопоћани.

СВЕТИ КРАЉ СТЕФАН ДРАГУТИН

Драгутин је био старији син краља Уроша И Храпавог, који је живио као аскета и спавао у гробу на трњу и камену; наводно, носио је и оштру ланену кошуљу са појасом од трске који му се усјецао у кожу. Након пада са коња пријесто је предао млађем брату Милутину, са којим је касније ратовао, када се опоравио, али је изгубио. Потом је био краљ у Мачви и Срему, на земљи коју му је дао угарски краљ. Када се замонашио, узео је име Теоктист.

Умро је 12. марта 1316. године у Дебрцу и прењет је у манастир Ђурђеви Ступови, гдје му се гроб налазио десно од врата у капели која је постављена уз северозападни дио цркве. Његове су мошти ту лежале све до 1597. године, али се не зна шта се потом десило. У Високим Дечанима се чувао реликвијар са његовом десном руком, све док крајем 2011. године није враћен у Ђурђеве Ступове. Славе га и Руси.

СВЕТИ КРАЉ СТЕФАН УРОШ ИИ МИЛУТИН

Владао је од 1282. до смрти која је дошла 29. октобра 1321. године. Прославља се 30. октобра. Преминуо је у двору у Неродимљу, на Косову, одакле је прењет у манастир Бањска. Те 1324. године, након што су људи почели да пријављују чуда на његовом гробу, он је отворен и пронађено је нетрулежно тијело. Његова жена Симонида, коју је узео још као дјевојчицу, одмах се потом замонашила.

Све до Косовске битке, његове су мошти лежале у Бањској, али су потом пребачене у Трепчу, а онда, око 1460. године, у Софију. Показале су се као неуништиве, а из њих никада није престао да се шири миомирис: ни турски паша Али-бег који их је на Лазареву суботу 11. априла 1831. године бацио на земљу, па чак ни дизање у ваздух цркве у којој се налазио 1926. године, није успјело да их уништи, и оне су све ове голготе прошле нетакнуте.

Свети краљ Милутин и данас лежи у бугарској престоници у светињи која се зове црква Свете недјеље, али коју бугарски народ назива црква Светог краља. Тамо је његов култ давно успостављен, и Бугари га поштују једнако као и ми. Славе га и Руси. Римска црква је била против његове канонизације, а Данте га је у “Божанственој комедији” бацио у пакао.

СВЕТИ КРАЉ СТЕФАН УРОШ ИИИ ДЕЧАНСКИ

Милутинов син, надимак је добио по својој задужбини, Високим Дечанима. Отац га је ослијепео након 1310. године јер је подигао буну, а потом послао у манастир Христа Пантократора у коме се налазила и болница за лијечење слијепих; након Милутинове смрти он је пред окупљеним властелинима обзнанио да је прогледао, и на тај начин приграбио власт. Владао је од 1321. године, до 1331, када га је са трона у грађанском рату срушио син Душан. Одведен је у Звечан, гдје је и умро 13. септембра 1331. године. Страни извори тврде да је био удављен.

Сахрањен је у гробници коју је сам подигао, на јужној страни наоса у Високим Дечанима. Након визије једног монага његова гробница је отворена а пронађено је његово нераспаднуто тијело, па су мошти положене у ковчег и сада се налазе у манастиру. Његов култ, који нарочито слиједе слијепи, успостављен је док је још био жив, а као “свети цар” први пут се помиње на једном крсту из 1330. године који се и даље чува у његовог задужбини.

Бугари су током Првог свјетског рата однијели његово тијело, али су послије морали да га врате.

ЦАР СТЕФАН УРОШ ИВ ДУШАН СИЛНИ

Прво је био краљ, од 1331. године до 1346, када се крунисао за цара и под том титулом владао до смрти 1355. године. Због сумње да је убио оца никада није проглашен за светитеља и његов култ никада није био успостављен, барем не у религијском смислу. У националном, државном смислу свакако, с обзиром да Срби вијековима маштају о обнови његовог царства. Немањићка Србија је била највећа у вријеме његове власти, и била је једна од најсређенијих држава свог времена на цијелом Старом континенту. Издао је Законик, као својеврсну синтезу српског обичајног права и оног ромејског.

Првобитно је био сахрањен у цркви манастира Светих Арханђела Михаила и Гаврила, у Призрену, у својој задужбини, коју су Турци срушили и од чијег су камена наводно подигли џамију. Професор Богословског факултета у Београду др Радослав Грујић их је пронашао, дијелом оштећене, а затим склонио и сачувао. Његов синоцац их је предао антропологу Србољубу Живановићу, који их је потом прослиједио патријаршији. 1965. године су свечано пренијете у Цркву Светог Марка на Ташмајдану, гдје се и данас налазе, на почасном мјесту уз јужни зид.

СВЕТИ ЦАР УРОШ В

Наслиједио је оца Душана Силног на пријестолу, и владао до своје смрти. Његова владавина је упамћена као период пада и распадања царства, у коме су се многе обласне велможе осилиле и управљале својим областима готово независно од централне власти, посебно Вукашин Мрњавчевић и деспот Јован Оливер. Подигао је, заједно са мајком, манастир Матејић и Цркву Свете тројице у Скопљу.

Умро је 4. децембра 1371, а Срби су одмах почели масовно да посјећују његов гроб и да моле за исцељење. Те 1583/84. појавио се један пастир са Овчег Поља који је устврдио да му се покојни цар јавио и тражио да се његове мошти изваде из гроба. Оне су тада стављене у ћивот и чуване у Манастиру Успенија Богородице у Неродимљу на Косову. Монах Христофор их је 11. маја 1705. године пренио у манастир Јазак на Фрушкој гори, док је једна кост пренесена у Студеницу у дрвеном ћивоту 1720. године. 1726. пренет је у Крушедол, а 1730. у Врдник. 1731. године је враћен у Јазак.

Усташе су ћивот у коме је чуван украли а кости разбацали по путевима. Професор је Богословског факултета у Београду, др Радослав Грујић, послије интервенције код њемачких окупационих власти успео да спасе ћивот и да скупи мошти Светог цара Уроша и да их пренесе у Београд 14. априла 1942. године, где су положене у Саборну цркву. После рата враћене су у манастир Јазак гдје се и сада налазе.

Култ му је раширен, посебно на Косову и на Фрушкој гори, а у Русији се слави од 17. вијека. У Неродимљу је подигнут манастир њему посвећен, а са јужне стране се налази извор Царевац.