На Косову и Метохији крунисан је Душан Стефан Немањић за српског краља, али су и у аманет добили и проклетство које их и данас прати!

Тачно прије 692 године Срби су за свог владара добили цара, тада краља који је пронео славу Србије у свијету, а његова држава била је тада територијално једна од највећих.

Тог  8. септембра 1331. године на државном сабору у Сврчину (Косово) архиепископ Данило ИИ крунисао је 23-годишњег Душана Стефана Немањића за краља српских и поморских земаља. За првог српског цара Душан Немањић крунисан је 1346. у Скопљу, тада српској престоници.

Стефан Дечански очигледно није био омиљен и његов пад није проузроковао никаква узнемирења, али имајући на уму улогу Цркве и самог архиепископа Данила ИИ у довођењу Стефана на краљевски престо, све је протекло мирно.

Душан је замолио Данила ИИ да дође и да га крунише за краља. Овај је мирно примио ову смјену на престолу и веома свечано, крунисао Душана за краља свих српских и поморских земаља.

Непосредно након Душановог крунисања Стефан Дечански је умро 11. новембра 1331. године и сахрањен је у својој задужбини манастиру Високи Дечани. По Даниловом ученику умро је природном смрћу док други извори тврде да је Душан попустио пред наваљивањем моћне властеле и одобрио, ако већ и није наредио, да се Стефан погуби.

За смрт Стефана Дечанског везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а касније и цијеле српске државе, подсјећа Ало.

Наиме Стефан је, када су дошли људи да га убију, проклео сина и његове потомке. Мада се ово проклетство није испунило на сину, пало је ипак на његова унука Уроша, који је изгубио царство. Ова легенда је трајала много вијекова, посебно када је кнез Лазар са својим ратницима пао на Косову, а Србија пала под Турке.

Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у тврђави Кале у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“. Душанова титула сада је гласила: Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу).