Презиме је за људе са Балкана увијек било „породично име“. Оно показује поријекло, припадност, древног претка који је данас удаљеним људима некада био заједнички.

Настанак данашњих презимена, барем када је ријеч о Србији, везује се за кнеза Александра Карађорђевића који је 1851. године једним актом наредио успостављање трајних презимена по најстаријим и најзначајним прецима. Ипак, захваљујући сачуваним манастирским, царским и краљевским повељама и списима из прошлости, пре свега из Средњег вијека, данас знамо да су се и наши преци презивали слично као и ми данас.

Представљамо вам презимена која су носиле средњовековне племићке породице и владарске династије са ових простора.

Бранковићи су властелинска и владарска породица из 14. и 15. вијека. Најпознатији представник је свакако Вук Бранковић, учесник боја на Косову, ожењен Маром, кћерком кнеза Лазара и кнегиње Милице. Касније су носили титулу деспота, и самостално, али и као турски вазали. Вјерује се да данас нема директних потомака ове породице.

Балшићи су били средњовековна династија, која је владала Зетом од 1360. до 1421. године. После смрти цара Душана, Балшићи постају господари Зете, признајући само формално власт српског цара Уроша.

Бранивојевићи су били херцеговачка властелинска породица која је у другој половини 13. и првој трећини 14. вијека владала Хумом.

Властимировићи су прва српска владарска породица о којој постоје историјске биљешке. Назив династије Властимировићи дали су историчари према првом владару из ове династије који је створио независну државу – кнезу Властимиру, за разлику од Немањића, који су тако називани још у своје вријеме. Понекад, мада доста ријетко, ова се владарска породица назива Вишеславићи или Вишеслављевићи, према првом владару чије нам је име познато, кнезу Вишеславу, подсјећа портал Дневно.

Војиновићи су били српска властелинска породица која је током 14.. вијека играла значајну улогу у Немањићкој Србији, поготово након смрти цара Душана када су током распада српског царства њени представници велики војвода Војислав Војиновић, а потом и његов братанац Никола Алтомановић били најјаче велможе у Србији.

Војислављевићи су српска средњовековна династија, која је наслиједила власт над Дукљом преко Јована Владимира и српске династије Властимировића. Ова лоза владала је Дукљом и околним подручјима, укључујући и Захумље, Рашку и Босну. Њихова владавина је трајала од 1034. до 1186. године, када је доминацију преузела династија Немањић.

Вукановићи су били владарска породица која је владара Рашком од краја 11. вијека до почетка друге половине 12. вијека. Само име династије је наведено условно, односно представља термин који су модерни историчари извели из имена првог значајнијег владара ове породице – рашког великог жупана Вукана.

Дејановићи или Драгаши су били српска властелинска породица која је у другој половини 14. вијека управљала простором око тромеђе данашњих република Србије, Бугарске и Македоније. Њен родоначелник је био севастократор Дејан који је био ожењен рођеном сестром цара Душана – Теодором. Константин Драгаш је опјеван у народној епској поезији као друг Марка Краљевића под именом бег Костадин. Поред тога, његово име се очувало у данашњем називу Велбужда којим је управљао, а који се данас зове Ћустендил што је изведено од турског назива Кјустендил, што значи Константинова Бања.

Дињичићи су босанска средњовјековна властелинска породица која је у доба краљевине Босне управљала облашћу Јадара. Први познати представник Дињичића је жупан Дињица. Он се појављује у повељи босанског краља Твртка првог Котроманића од 10. априла 1378. године.

Златоносовићи су босанска средњовјековна властелинска породица која је у доба краљевине Босне управљала облашћу Усоре. Браћа Влађ и Стјепан Златоносовић били су учесници у Косовском боју 1389. године у којем су били заробљени од Турака.

Јакшићи су били позната племићка породица из времена српске деспотовине. Јакшићи су задивили Мађаре својим херојством у борби с Турцима, тако да их је краљ Матија назвао „стубовима кршћанства“ и дао им и угарску племићку титулу.

Косаче (Херцеговић, Косачић, Вуковић, Хранић)

Косаче (од њих Херцеговићи, Косачићи, Вуковићи, Хранићи) су босанска средњовјековна породица која је у доба Краљевине Босне била најзначајнија у њој, послије владајућих Котроманића. Њихов првобитни посјед се налазио око настанка Дрине и Фоче, а касније се проширио на простор Захумља односно данашње Херцеговине. Њихов припадник Влатко Вуковић био је војсковођа Твртко први и командовао је лијевим крилом босанске војске у Косовском боју.

Котроманићи су били босанска владарска династија у средњовјековној Босни, која је владала приближно од 1250. до 1463. године. Главни посједи налазили су им се у средњој Босни, у долини ријеке Босне до Врандука и у жупи Лашви. Од значајнијих градова посједовали су Високо, Сутјеску, Бобовац, Фојницу и Крешево као и околна рударска насеља.

Лоза Омербашића представља директне (мушком линијом насљеђивања) потомке првог владара Босне вицекраља Борича (мађ.: Борицс ; Борисз; Борис) (1141.-1173.), принца и најстаријег (и од оца непризнатог) сина мађарског краља Цоломана (Кáлмáн, 1095.-1116.), те заједничког претка свим домаћим суверенима Босне. Истовремено, Омербашићи су племе Боричеве лозе Бериславића.