Прича о херојству младића по имену Александар Кисин, родом из Бугојна, из БиХ, одломак је из књиге „Зов карауле“, аутора Ненада Милкића.

Кисин је рођен и одрастао је у Бугојну, градићу у централној Босни, у ком су до рата живјели припадници сва три народа. Распад Југославије затекао га је у Бањалуци гдје је уписао студије. Нажалост, није их завршио, почео је рат. Право из амфитеатра отишао је на фронт да брани тек створену Републику Српску.

На линијама фронта остао је до потписивања Дејтонског споразума. Оног Дејтона који је псовао и годинама касније, зато што је Бугојно остало ван граница његове вољене Српске.

Са породицом је одлучио да заувјек оде, побјегне од прошлости, и започне нови живот у Војводини, у Гајдобри. Четири године касније, када се запуцало на Косову и Метохији, прошлост му је закуцала на врата.

Мајчина молбе нису помогле, ни сузе мајке, ни убјеђења да је он своје борбе завршио оног дана када је Бугојно предато другима.

Мајци је само на растанку рекао: Не плачи, матера. Опет нам на српство кидишу, а моја је дужност да светосавље и Српство увијек браним.

Александар Кисин се са својих 27 година добро држао и трчао је равноправно са млађим од њега седам, осам година. Он је био један од бораца с Кошара који су на тежи начин научили шта значи рат.

Био је срећан и када је видио да ће као добровољац бити распоређен у 549. Моторизовану Бригаду и послат на Кошаре. Тамо се упознао са момцима из 72. Специјалне који су као добровољци ратова у Босни и Крајини па су као искусни борци имали много заједничких тема и догодовштина са ратишта.

Када их је видио како се нешто раније тог дана провлаче између њих и одлазе према Албанији, пожелио је да устане и крене за њима. Спречијили су га само урођена дисциплина и свијест о поштовању наређења. Међутим, када је чуо да су ти момци у невољи, ништа га није могло зауставити да не полети према њима и да својим грудима, ако треба, раскрчи пут до њих.

Трчао је узбрдо, пуцао, охрабривао друге. Схватио је да су већ направили рупу у линији терориста и устремио се на пукотину. Када се ослонио ногом на један камен и кренуо да прекорачи на другу страну, нешто га је зауставило. Као да га невидљива рука не само држи, већ и тјера да клекне. То је и учинио. Видео је како поред њега пролазе други војници и одлазе према мјесту гдје су извиђачи упали у засједу.

– Чекајте мене, хтио је да викне, али гласа није било. Лијево и десно, али мало даље, још увек су се водиле борбе. Снажно тијело се и даље трудило да устане, да крене напред, да не прихвати неминовно, али залуд. Мишићи више нису слушали. Погледао је према небу и као да је видио родно Бугојно и своју кућу, а пред њом стару мајку која га је чекала. Само је изустио:

Е, Бугојно, Бугојно… Не плачи, матера, и не чекај ме више јер овај пут ти нећу доћи.

Сручио се на земљу. Поживео је довољно дуго да зачује повик неког од сабораца: „Александре Кисину?! Људи, погину нам Аца!“

Крајем октобра 2020. у Гајдобри је насликан мурал хероју Александру Кисину, подсјећа Курур. На скупу је у име породице Кисин говорио Александров млађи брат, Владимир Кисин.