Ратник Богољуб Васиљевић, из села Барича код Обреновца, одликован је Карађорђевом звездом са мачевима, и то на приједлог заробљеног непријатељског официра. Ово је прича о том српском хероју:

Васиљевић је 15. новембра 1914. са командиром и још неколико војника био у патроли на лијевој обали Колубаре, у Великом Пољу. Ту је, у окршају са непријатељем који је надирао ка ријеци, тешко рањен командир.

Војници су хтјели да га изнесу из битке, али без успјеха. Могли су само да изгину, јер су Аустроугари тукли све жешћом ватром, наводи портал Србија24.

Стигли су тек да рањеног старјешину повуку неколико метара и оставили га у једном лугу, прегазили ријеку и вратили се на десну обалу. Кад је за то сазнао командант сектора, пуковник Милојко Лешјанин, позвао је поднаредника Васиљевића, наредио му да се одмах врати и види шта се збило са рањеним командиром.

Васиљевић је смјеста извршио наређење. Узео је пешкир, везао на пушку и прешао преко Колубаре, међу непријатеље. Каза да је парламентарац. Кад је дошао до мјеста гдје су оставили рањеног командира, не затече га. Рекоше му само да је заробљен и да су га војници генерала Оскара фон Поћорека пренијели у Стублине, у пољску болницу.

У то село одвели су и Богољуба, везаних очију, и предали га аустроугарском официру који је командовао тим сектором. Преко тумача, Васиљевић је као тобожњи парламентарац објаснио да је дошао да тражи краћи прекид ватре, како би обе стране покупиле тешке рањенике и сахраниле изгинуле.

– Нема потребе да се за то бринете – осорно је саопштио надмени официр. Ви који сте још живи спасавајте своје главе, пошто ћемо ми у року од пет дана ући у Ниш, тамо гдје је сада ваша влада.

Пркосан и честит ратник, Васиљевић је одмјерио непријатељског команданта од главе до пете и узвратио:

– Бићете у Нишу, свакако, али као заробљеник.

Официр је прогутао увреду и разговор се на томе завршио.

Праћен стражом, и даље везаних очију, Богољуб је враћен на десну обалу, међу своје, и рапортирао пуковнику каква је судбина снашла рањеног командира. Али, и прећутао ону реченицу, упућену аустроугарском заповједнику.

Није прошло ни тридесет дана, а Поћорекова војска била је страховито потучена у великом окршају на Космају. Међу заробљеницима који су пали у руке српских ратника нашао се и онај виши непријатељски официр са Колубаре и одведен је управо у Ниш како му је Богољуб ономад и прорекао, у заробљенички логор.

Кад је разабрао гдје су га довели, припадник војске цара Фрања Јосифа јави се на рапорт и нашим официрима описа сусрет са поднаредником „парламентарцем”. Био је, вели, запањен његовим држањем, и то у вријеме кад је изгледало да је Србија сломљена, да губи рат. И, изразио своје мишљење да поднаредник, због нечувене храбрости, заслужује одликовање.

Убрзо су провјерени наводи ћесарског официра и сазнало се да му је вакелу држао Богољуб Васиљевић. Одмах је одликован Карађорђевом звIJездом са мачевима.

Али, судбина се поиграла овим високим орденом, као и животом Богољубовим. Требало је да велику част прими у Београду, на свечани начин, али то никако није одговарало његовом непосредном старешини, те га је те седмице послао кући, на одсуство. Тако је свечаност прошла без Васиљевића а дани који су слиједили нису обећавали ништа добро, па се заборавило на ордење и светковине. Дошла је и 1915, српска војска кренула је у повлачење преко Албаније а поднаредник из Барича никад није сазнао да је одликован. Јуначки се борио и на Солунском фронту и за то добио златну Обилићеву медаљу за храброст, а по повратку у отаџбину скромно је живио у родном селу и ту, у Баричу, и умро 1923. године.

Осам година послије Богољубове смрти, учитељ Радослав Ђорђевић рекао је свом ђаку Андрији Васиљевићу да поручи мајци Макрени нека дође у општину и преузме неко одликовање.

„Сјећам се као да је јуче било”, описао је Андрија тај догађај Антонију Ђурићу, много година касније. „Ишао сам у четврти разред основне и мајка ме повела у општину гдје су нам уручили Карађорђеву звезду са мачевима. Кад сам одрастао сазнао сам како непредвидив бијаше пут тог златног одликовања, и због чега га мој отац никад није понио на грудима”.

Кад је дошао нови, Други рат, Карађорђева звезда пала је у руке Нијемцима. Бјежећи од бомбардовања 1941, породица Богољуба Васиљевића напустила је огњиште, и кад су се послије неколико дана вратили дио куће био је већ срушен, ствари испретуране, Нијемци су штошта однијели, поред другог и Карађорђеву звијезду којој се никад није обрадовао почивши српски јунак. Остала је само повеља о одликовању, која се и данас чува.