Фигуру краљице Драге опточену дијамантима и драгим камењем, са постољем у кружној форми на којем је угравирано ћирилично слово „Д” и краљевска круна династије Обреновић, пронашао Мирослав Млинар.

Иза краљице Драге и краља Александра Обреновића, трагичног владарског пара који је на најсуровији начин убијен пре 120 година, у Старом двору није остало много предмета. Један од изузетних детаља који је прашина прошлости чувала деценијама јесте и печат краљице Драге. Нађен сасвим случајно, на неочекиваном мјесту, „отворио је кутију” тајни скривану цијели вијек.

Због изузетне вриједности печат ће се наћи у збирци регалија (скуп амблема и симбола који указују на краљевски статус) Историјског музеја Србије и биће дио изложбе „Чекајући сталну поставку” која је отворена 21. априла на Тргу Николе Пашића.

Судбина је хтјела да печат пронађе Мирослав Млинар, човјек кога су од деведесетих година шибали бичеви историје. Некадашњи потпредсједник Српске демократске странке у Хрватској, човјек који је тешко рањен приликом бомбардовања РТС-а, учесник мисије спасавања Обреновчана за вријеме поплаве 2014. године…, подсјећа Политика.

– Послије рата у Хрватској преселио сам се у Аустралију. Али када је 1999. године почело НАТО бомбардовање, напустио све што сам стекао и вратио се у Србију да бих био са својим народом. Тешко сам рањен приликом бомбардовања РТС-а. Провео сам 31 дан у Клиничком центру Србије, а затим још толико у болници „Принц Алберт” у Аустралији. Све то ме није спријечило да се поново вратим у земљу. Од оног што сам зарадио у печалби купио сам локал у Кнез Михаиловој улици, у згради чувеног српског задужбинара Николе Спасића, и хтио да га адаптирам – присјећа се Млинар.

Али настали су проблеми. Било је тешко добити све дозволе, одобрења, мишљења, сагласности… Пред тренутак одустајања, уложеног последњег долара и куповине карте у једном правцу коцкице су се ипак некако поклопиле и он је кренуо у преуређење потпуно запуштеног простора.

– Истог дана када сам 2000. године добио дозволу кренуо сам да уклањам отпад гомилан 100 година из некад подрумских просторија и спремишта за угаљ. Мјесец дана од почетка, приликом грубих земљаних радова, из једног отвора пуног ђубрета, трулежи и пепела налик оџаку, повезаног са малом собицом на спрату, испало је парче јагњеће коже увезане канапом. Били су ту мајстори, ја, али и господин Љубиша Ђорђевић, власник компаније „Стилски намјештај Ђорђевић”, чији се салон налазио у непосредној близини. Он је био убијеђен да је ријеч о некој „враџбини”. Натерао ме је да „то” не пипам и да га на лопати што пре изнесем напоље и бацим. Али ја не бих био ја да нисам мало „чачнуо”. Лопатом сам пресекао канап и из коже је испало нешто налик шаховској фигури – прича Млинар.

Завежљај са „шаховском фигуром” однио је код Ђорђевића. Бујицу Љубишиних грдњи прекинуо је сјај фигуре која се промолила испод блата и прашине.

– Када смо је мало очистили, имали смо шта и да видимо. Љепоту над љепотама. Савршена у злату израђена женска фигура која исказује све постигнуће рада једне од најпознатијих краљевских јувелирница старог Беча. Печат фигура са ликом краљице Драге Обреновић, опточена дијамантима и драгим камењем, са постољем у кружној форми, на којем је угравирано ћирилично слово „Д” и краљевска круна династије Обреновић. Хтео сам то да однесем одмах у музеј, али ме Љубиша спријечио. Тако да сам то „нешто” чувао 20 година – каже Млинар.

Послије двије деценије одлучио је да печат поклони музеју и о томе обавијестио Мају Гојковић, министарку културе, а она о томе упознала Душицу Бојић, директорку Историјског музеја Србије.

– Када је госпођа Бојић, неко ко је цијели свој живот уткао у бескомпромисну борбу за очување српског рода и српске историјске баштине, узела у руке печат, остала је без ријечи. Готово нико од присутних кустоса није могао да вјерује да је један такав непроцјењиви предмет васкрсао послије 120 година у Историјском музеју Србије – прича он.

И то без једног јединог динара накнаде. Истога дана печат је званично постао дио збирке инсигнија Историјског музеја Србије. У тој збирци налазе се круна, плашт, жезло и копча Петра Првог Карађорђевића и накит Обреновића. У будућој сталној поставци добиће репрезентативно мјесто уз Драгин монограм, поклон супруга који није стигла да добије за живота.

– Брзо је утврђено да је у једној од собица изнад простора који сам реновирао живио коњички мајор у краљевој војсци Антоније Антић. Младог, лијепог, маркантног и амбициозног официра често су посјећивали армијски генерал Петар Живковић и мајор Драгутин Димитријевић Апис.

Историјски гледано, потпуно је јасно да печат Њеног височанства краљице Драге на овом мјесту има директне везе са оснивачем организације „Црна рука” и организатором „Мајског преврата”, једном од трагичних фигура српске историје, мајором Драгутином Димитријевићем Аписом, али и Антићем, учесником преврата.

Претпоставља се да је краљевски печат још од тог трагичног чина 1903. био сакривен у том оџаку. Ту је провео све страхоте и окупацију у току Великог рата, а послије погубљења Аписа у Солуну 26. јуна 1917. године печат посљедње краљице Србије остао је „изгубљен” читав вијек – објашњава Млинар.

Само неколико мјесеци прије него је Мирослав поклонио печат, музеј је уз помоћ наше амбасаде, на једној аукцији у Канади, успио да купи монограм краљице Драге.

– Да, туга, то су само су неки од многобројних украдених или отуђених предмета од непроцјењиве историјске и културне вриједности за нас, а који се широм свијета продају на сајтовима иностраних аукцијских кућа – прича Млинар.