Упознајте вријеме када је српски динар био валута у Италији

Традиција употребе новца на просторима данашње Србије веома је дуга и сеже у далеку прошлост. Српски динар има дугу историју, а можемо је пратити од почетка 13. вијека.

Када је у средњем вијеку дошло до формирања независних држава у Европи, сваки владар је своју политичку независност истицао ковањем сопственог новца. Исти случај је био и са средњовјековном српском државом, која је почела да јача од владавине Стефана Немање током друге половине 12. вијека.

“Динар” се међу Србима први пут помиње у изворима с краја 1214. године, у време Стефана Првовенчаног. Новац су, све до пада Деспотовине, 1459. године под турску власт, наставили да кују готово сви српски владари, и то широм територије српске средњовјековне државе, у ковницама које су се налазиле у близини бројних рудника сребра као што су Брсково, Рудник, Ново Брдо, Сребрница, Трепча и други.

Битно је напоменути да у средњовјековној Србији није постојала централа државна ковница. Српски средњовековни новац је кован у више мјеста, обично у близини бројних рудника сребра или у градовима.

Прво самостално ковање новца у средњовјековној српској држави започео је краљ Стефан Радослав по узору на византијски новац.

Један од најбитнијих рудника сребра у том периоду свакако је био Брсково (код данашњег Мојковца, у Црној Гори) при ком се налазила и ковница новца, а по својој вриједности остао је чувен брсковски динар.

Брсковски динар је назив за средњовјековни сребрни српски динар, рађен у ковачници (тврђави) рудника Брсково. Како су емисије новца називане према његовом поријеклу, тако се већ 1277. године, за вријеме краља Драгутина, назив „брсковски динар“ нашао у Дубровачком царинском статуту. Понекад се новац по поријеклу помињао у ширем смислу области или државе, као „динари краља Рашке“ или “рашки динари” како је навођено у Венецији.

Прве емисије брсковског новца биле су по квалитету равне венецијанском грошу. Има података да су биле и вредније тј. имале мало већу тежину од венецијанског. Све док је српски новац имао те карактеристике, Венеција га је радо примала, подсјећа Србија данас.

Међутим, кад је дошло до пада његове вриједности, додуше минималног, и на тежини и на квалитету, Венеција је зауставила његов пријем. Управо због тога, чувени италијански књижевник Данте Алигијери смјестио је српског средњовековног краља Милутина у свој чувени еп „Божанствена комедија“ ни мање ни више него у – пакао, а владар је оптужен за фалсификовање.

Бројност, разноврсност и љепота средњовековне српске валуте, достигла је свој врхунац за време највећег српског владара, краља (1331–1346), а потом цара Душана (1346–1355), када се превазилазе сусједне земље тога времена.

Српска средњовјековна држава се угасила у 15. вијеку, доласком Османског царства, а са њом се и угасила производња новца.

Све до половине 19. вијека у употреби је био велики број различитих монета страних држава. У периоду турске превласти, на територији данашње Србије радило је неколико ковница турског новца, Ново Брдо, Кучајна и Београд. Назив посљедње врсте турског сребрног новца – пара – присутан је и данас као назив стотог дијела српског динара.