На брду изнад ријеке Лим, поред љековитих извора топле воде смјештен је манастир посвећен Светом Николи Мирликијском који се убраја међу најстарије српске светиње у Рашкој области.

Још увијек нема тачних сазнања ко је и кад подигао ову православну богомољу, али је сасвим сигурно да је она постојала и прије владарске лозе Немањића.

„Манастирски комплекс чине три цркве посвећене Светом Николи, Успењу пресвете Богоридице и Светом Илији, што се среће само још у Пећкој патријаршији, која има четири цркве. Обнављали су га краљ Урош Први и Стефан Дечански, а о њему се старала и властелинска породица Војиновић, био је њихов маузолеј и имао је у свом склопу болницу и школу“, рекао је игуман Теофил.

Настао прије лозе Немањића

Ова светиња позната је и као манастир Светог Николе у Дабру, а у хијерархији српске цркве припада јој пето мјесто. Од самог свог настанка, кроз вијекове био је духовни центар Срба настањених у овом крају.

„У њему је 1219. Године Свети Сава успоставио једну од првих епископија осамостаљене Српске православне цркве и за првог епископа поставио Христофора, свог најбољег ученика из Хиландара. Сама чињеница да је манастир Свети Никола био центар Дабарске епархије довољно говори о његовом значају у то доба. Међу разлозима се помиње то што је овај манастир из преднемањићког доба, затим и то што се налазио у пограничним дијелу“, каже игуман Теофил, наводи Рина.

Био центар ПИСМЕНОСТИ

Манастир је био и средњовековни центар писмености јер је овде откривен луксузни писарски сребрни прибор који се састоји од два стила за пера и мастионице са очуваним окамењеним мастилом.

Прије четири године у склопу археолошких истраживања испред олтара цркве Успења пресвете Богородице откривено је 40 црквених предмета од сдребра и злата. Стручњаци највреднијим предметима пронађеним у манастиру свакако сматрају рипиде од позлаћеног сребра, које је манастиру даравао Макарије Соколовић, први патријарх 1557. године обновљене Пећке патријаршије.

Како се може прочитати у историјским списима он је често боравио у овом манастиру због здравља, али и због тога што су се управо на том мјесту ријешавала битна питања за тадашњу српску цркву.

На Илиндан 1875. године код овог манастира донијета је одлука да се организује општенародни устанак. Направљен је договор о учешћу народа Полимља и старовлашког краја и утврђено је да устанак почне на Велику Госпојину.

Устаници су поражени, а Турци су тада манастир прво претворили у магацин, а у порти су направили касарну. Ипак, верујући народ није одустао од своје светиње, па је манастир касније поново обновљен.