Након Другог свјетског рата и доласка на власт Комунистичке партије Југославије, готово свако веће мјесто од Триглава до Ђевђелије добило је своје спомен обиљежје револуције и партизанске борбе. Изузетак није била ни Ивањица, иако је она као мјесто рођења генерала Драгољуба Михајловића увијек важила за четнички крај.

У самом центру Ивањице, тада варошице, у парку поред Моравице 1957. године никао је споменик посвећен партизанима и Револуцији од 1941. до 1945. године.

„Аутор споменика је познати југословенски умјетник, Ђорђе Андрејевић Кун. На споменику су уцртане фигуре револуционара у јуришу и обиљежава одлазак у борбу, саму борбу и завршетак борбе”, каже Јанко Грбић, вршилац дужности директора Туристичке организације Ивањица.

Током распада друге Југославије, деведесетих година прошлог вијека, многи су, у својој намјери да једном за свагде раскрсте са претходним режимом, одлучили да уклоне знаке сјећања на оне који су под црвеном петокраком проливали крв за слободу. Међутим, Ивањичани су учинили нешто потпуно другачије. Умјесто рушења споменика револуције, они су на само седамдесетак метара од њега подигли споменик вођи Равногосрског покрета и тако изједначили оба антифашистичка покрета, годину дана пре Народне скупштине и Закона о правима бораца, којима су и званично, четници и партизани стављени у исту раван.

„Споменик генералу Дражи Михајловићу постављен је 2003. године и сваке године он је мјесто окупљања поштовалаца лика и дјела самог генерала али и његових војника. На тај начин одају почаст али и чувају сјећање на њега”, каже Грбић.

Поред споменика налази се и Кушића хан, зграда у коју је смјештен Чичин дом и библиотека Равногорског покрета.

И сами Ивањичани сложни су у мишљењу да је овим споменицима мјесто управо у центру Ивањице и никако се не слажу са идејом да се један споменик ипак треба уклонити, наводи портал Лепоте Србије.

„Хвала Богу што то више није политичка тема. То је сада само историјска тема, а историчари су јасно рекли да су оба покрета била антифашистичка. То је дио наше историје и нека остане како јесте. Таман посла да се уклони неки од споменика”, каже један од мјештана Ивањице.

У тешким временима у која полако клизи читав свијет, историјске и политичке подјеле могу донијети само нову штету и страдања, па би можда било паметно слиједити примјер становника овог малаог града у западној Србији и све различитости оставити по страни и заједно ићи ка истом циљу, ка свјетлијој и љепшој будућности.