Дефтер за Вукову област, званични документ Османског царства из 1455. године, чији оригинал се налази у Историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. вијека на простору Косова и Метохије није било Албанаца.

Прецизније, на цијелом простору између Проклетија и Копаоника било је само 46 албанских породица. То је званични резултат пописа становништва који је извршила турска власт, а који је, као јединствен документ, сачуван до данашњих дана. Овај документ показује и сав бесмисао тврдњи званичника из Приштине да су Албанци, као староседеоци, чак учествовали и у Боју на Косову, на страни кнеза Лазара Хребељановића, а да јунак који је убио турског цара Мурата, у традицији познат као Милош Обилић, није био Србин него Албанац.

Јер, ако је 1455. године у српској покрајини било само 46 албанских породица, намеће се закључак да их 1389. године, када су српски витезови на Газиместану дочекали и потукли турску војску, дакле 66 година прије пописа, тамо није ни било. На почетку „Дефтера за Вукову област“ пише да је он сачињен 1455. године у „земљи Бранковића“. Што је доказ да су и шест деценија пошто су окупирали Косово, а Вука Бранковића одвели у тамницу у Цариград, гдје је и умро, Турци ту територију називали по његовом имену. Османлијски пописивачи су забиљежили да на КиМ постоји 480 насеља, са 12.985 кућа.

У тим кућама живјело је укупно 14.087 носилаца домаћинстава, од чега су 13.696 били одрасли мушкарци, а 480 жене удовице чији су мужеви и други одрасли мушки укућани погинули у сталним ратним сукобима. Највише кућа — 12.840 — припадало је Србима православцима, 75 Власима, 46 Албанцима, 17 Бугарима, пет Грцима, док је по једна кућа припадала Јеврејима и римокатолицима.

Срби су живјели и били већина становништва у свих 480 насеља између Проклетија и Шар планине на југу и падина Копаоника на северу. Влашка домаћинства, њих 75, била су присутна у 34, док је присуство Албанаца забиљежено у свега 23 села. Када се погледа укупан број албанских домаћинстава, испада да су у та 23 села у просјеку живела по два албанска домаћинства, подсјећа портал Башта Балкана. Седамнаест бугарских домаћинстава било је „распоређено“ у десет села. Пет грчких домаћинстава живело је у Лаушу и Вучитрну, у којем је евидентирано присуство по једне јеврејске и римокатоличке породице.

Од презимена која су пописивачи записали, 95,88 била су српског поријекла, 1,98 романског, 1,56 одсто неутврђеног, 0,26 одсто албанског и 0,25 одсто грчког порекла.

*************************************

Забележено је да неки одрасли мушкарци немају своје куће, и они су евидентирани као „сиромаси“. Осим имена насеља, која су сва српска, Турци су биљежили и називе осталих топонима. У документу који има 480 страна нема ниједног назива насеља, брда, ријеке или планине са албанским именом.

„Дефтер за Вукову област“ је величине 30 џ 12 центиметара, увезан је у кожни повез и представља једну цјелину без икаквих интерполација. Обухвата 240 фолија, односно 480 страница. Писан је на бијелом папиру црним мастилом, и то веома лијепим рукописом.

У дефтеру су записана и имена тадашњих становника Косова Поља и околних крајева. Најпопуларнија мушка имена на КиМ 1455. године су била Радислав, Богдан, Радица, Стјепан и Никола, затим Рајко, Милош, Радослав, Богоје, Дорослав, Богдан, Прибоје и Милован, док су женска била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава и Вукосава.