Узимали благо и дио дијелили сиротињи, а дио би крили у пећин

ПЕЋИНА СРПСКОГ РОБИН ХУДА

У источној Србији, на око 2 км од Мајданпека, налази се једна од најљепших и најинтересантнијих пећина у Србији – Рајкова пећина. Име је добила по Рајку Војводи који је, према претпоставкама, живио у 17. вијеку.

Према предању, он је са својим пријатељем поп Мартином пљачкао турске караване, а благо скривао управо у овој пећини. Захваљујући поп Мартину који је живио у „неком селу близу Београда“ и дојавама које му је слао у торбама са орасима, Рајко је увијек знао кад тачно полазе турски бродови, па би им заједно са својим хајдуцима постављао засједу код Бољетина, на мјесту гдје су због вирова бродови морали да плове уз саму обалу.

Ту би Турке ликвидирали, а затим узимали благо и дио дијелили сиротињи, а дио би Рајко крио у пећини. Када је у пећини откривена стијена на којој се, како се прича, налазила уклесана шака са четири прста (колико их је на руци имао Рајков јатак), пећина је проглашена хајдучким трезором, па су и данас видљиви трагови оних који су копајући тражили скривено благо, подсјећа портал Лепоте Србије.

Укупна дужина Рајкове Пећине је 2304 метра, док је за туристе доступно 1410 метара. Кроз њу протиче Рајкова ријека, понорница која се послиеј излаза из пећине спаја са Пасковом ријеком, творећи Мали Пек. Пећина се састоји од два хоризонта, ријечног и сувог, и обилује пећинским накитом различитих облика.

Према ријечима стручњака, њен сњежнобијели кристални калцит најквалитетнији је у Србији, а за настанак сваког центиметра сталактита, сталагмита и стубова биле потребне стотине, па и хиљаде година.

Улазни дио пећине из правца села Рајкова био је настањен још у праисторији, о чему свједочи камени чекић који се чува у археолошкој збирци Музеја у Мајданпеку. Пећину је први истражио највећи српски географ Јован Цвијић 1894. године, а истраживање је настављено тек седамдесетих година 20. вијека, под руководством др Раденка Лазаревића.

За туристе је отворена 12. септембра 1975. године.