Албанска голгота је устаљен назив за повлачење српске војске и прогнаних цивила преко завејаних планина Албаније и Црне Горе након инвазије Централних сила на Србију, у зиму 1915/1916. године током Првог свјетског рата.

Ово повлачење је текло у више колона из правца Метохије ка обали Јадранског мора, гдје су Савезничке команде организовале транспорт бродовима и прихват до безбедносних одредишта, грчких острва у Јонском мору, Италији и сјеверној Африци, подсјећа портал Лепоте Србије.

Процјењује се да је више десетина хиљада војника и цивила страдало током повлачења, од посљедица рањавања и исцрпљености. Након опоравка, око 150.000 припадника Српске војске се прикључило савезничким трупама на Солунском фронту, у јуну 1916. гдје су вођене тешке борбе све до краја рата и коначног ослобођења отаџбине. Свим учесницима, који су преживјели овај епски марш, а потом и жестоке борбе на Солунском фронту, послије рата уручивана је чувена спомен-медаља позната као Албанска споменица.

У аналима је остало писмо једног српског ратника, Јосива Димића из Црне Траве, писано 1915. године у Пећи пред повлачење српске војске преко Албаније.

“Здраво, мале,

ево дојде вријеме да ви се јавим да сам здрав и жив.нИако се гине сваки час ко да смо се ородили сас смрт.нМене неје ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за овуј нашу мучену Србију. Али право да ти кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам ти мале син јединац, па ако се жив не врнем нема куј да ви рани иако знам да и ви саг трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у бога сас камење гађали.

Ми смо саг на нашо Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо , душу па да појдемо преко тија пустињак. Мале води рачун од дечицу, слушајте Стојанчу мојега, он је мушко, Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак.Ако се жив не врнем казујте му куде сам оставил коске. Неје ми ни млого жал за мене, осветил сам се на онеј швапске але малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.

Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било је крв до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше. Ко пцета су, колико ги тепамо а они ко да извирају из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу ви жив дојдем. Ма неје мене стра за мој живот него стра ме што ћу да оставим онај пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дојде јесен које од рану приберете ископајте рупе па крите немој на онија бугарски зликовци да давате. Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повртамо у рат ко куче на корито.

Писал би ви још пуно али еве викају из команду да се спремамо да појдемо преко онија пустињак, ама неје мене стра од њега, него стално мислим на вас мале и на дечицу. Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку големУ несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу. Саг мале да ви поздравим, тебе, жену, мојега Стојанчу, моју Симкицу и нејакога Јакова који побјеже од мене кад појдо у рат. Ти ми мале таг даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди. Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам осветил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дјечицу”.

Када је Јосив Димић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо (пошто је прешао “пусту“ Албанију гробница му је постала модра вода Јонског мора)… Када је писмо стигло Бог зна како, послије три и по године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици. Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћер Симка (у двадесетој години). Ратне голготе једино су преживјели Јосивова жена Перка, и осмогодишњи син Јаков, којима је најчешће корен слатке папрати била једина храна.