Милорад Додик, српски члан Предсједништва БиХ, савршено је обесмислио државу БиХ и то је вриједно сваког славља, наводи се у чланку који је објавио портал Bild.ba.

Милорад Додик

Текст под насловом “Додик је савршено обесмислио државу БиХ и то је вриједно славља. А феште, дакако, нема без хармонике” аутора Ивана Црњца преносимо у цијелости:

“Годинама већ Милорад Додик пластично обесмишљава суштину постојања босанскохерцеговачке државе. И не, он то не ради онако како би неки хтјели да то ради – нема ту, дакле, ништа од великосрпске политике, нема ту ништа од фамозних прича о карађорђевима, подјелама Босне и сличних бајки у које немали број Бошњака воли вјеровати.

Додик обесмишљава постојање онакве Босне и Херцеговине какву замишља бошњачка политичка елита и – треба право казати – дио Бошњака. Понајприје је то онај дио од 200 и нешто тисућа њих који гласом за Комшића показују да мрзе Хрвате, али и политичку идеју да се у БиХ нешто треба дијелити између три конститутивна народа.

Они су заговорници идеје да Босна (како они погрешно зову државу Босну и Херцеговину) припада Бошњацима док Хрватска и Србија припадају Хрватима односно Србима. Примордијално је то схваћање политике, политичких процеса и државе-нације као такве која је свој врхунац доживјела поткрај 19. стољећа а почела крајем 18. стољећа за што у повијести имамо примјере као што је, рецимо, уједињене Италије.

Господин Додик није никакав рушитељ Босне и Херцеговине, фактор нестабилности или нетко тко жели одвојити Републику Српску. Да, он има сан о, како он то каже, држави Српској, неовисној Републици која ће егзистирати као самостална држава.

Али та самосталност Републике Српске није сама себи сврха. Ријеч је о индуцираном национализму који је произведен крађом права. Ријеч је о нечему што је пробуђено. Нино Распудић је једном отприлике рекао, говорећи о проблематици Хрвата у БиХ, како је он професор и да он као професор нема потребу истицати ту чињеницу, али да он као бх. Хрват има потребу истицати ту чињеницу јер му се, практично, брани да буде то што јест – Хрват из БиХ. Тако је и с Додиком. Он не србује јер му је то фора, он србује јер је на то приморан. Јер дио бошњачких странака, али нажалост и самих Бошњака, не жели прихватити чињеницу да је Босне и Херцеговина држава три конститутивна и у свему равноправна народа.

Додиково дјеловање се не односи а приори против Босне и Херцеговине. Он је против овакве Босне и Херцеговине. Једнако као што је против ње и сваки нормалан политички Хрват, Србин, па и Бошњак ако жели истинску добробит држави Босни и Херцеговини.

Додик добрих 15 година обесмишљава идеју такве Босне и Херцеговине. И то је, дакако, вриједно славља. А знамо да на Балкану, углавном, феште нема без хармонике. Додиков потез довођења хармонике у Предсједништво БиХ је управо то – обесмишљавање институција овакве Босне и Херцеговине. Државе у којој се на амбасадорска и конзуларна мјеста шаљу људи без диплома и људи који пријете ратом, државе у којој шеф тајне службе има осам разреда основне школе, државе у којој један конститутивни народ прегласава трећи, а да може, прегласао би и други, него још не може, државе у којој је жена од првог у Бошњака директорица зато што му је жена, а федерални премијер, ухваћан с руком у пекмезу до лакта, и даље премијер, који се накрао у доба највеће здравствене кризе у нојој повијести… И тако даље и тако даље, могло би се набрајати до прексутра.

Такву Босну и Херцеговину напросто не жели велика већина Хрвата и Срба и тиха мањина Бошњака. И то је легитиман политички став којег стално треба понављати јер таква држава нема смисла. Држава у којој је 50 посто њених грађана трајно незадовољно не може имати смисла. А Босна и Херцеговина је данас управо то. Полупропали пројект у којем нитко више није задовољан.

Додик је данас, можда и по стоосамдесетишести пут то показао, овај пут хармоником, што је, како смо већ рекли, лијепо и симболично.

Обесмишљавање овакве државе заслужује мало хармонике, штета је само што на фешту нису били позвани и хрватски политички представници, а можда су и били, него су се пословично, како то чине пречесто, држали по страни.”