Професор уставног права на Универзитету у Источном Сарајеву Радомир Лукић истиче да су Савјет за спровођење мира, његов Управни одбор и високи представник противници и негација БиХ као демократске државе.

Професор уставног права на Универзитету у Источном Сарајеву Радомир Лукић

Лукић наглашава да „само(по)звани Савјет за имплементацију мира и његов Управни одбор немају никакво правно овлашћење да именују високог представника, осим „овлашћења“ које су приписали само себи“.

„Уз све то, данас је нужна и сагласност свих страна које су потписале Анекс 10 Дејтонског мировног споразума. Само на тај начин може да се гради заједничка будућност Републике Српске и Федерације БиХ“, указује Лукић.

Он истиче да су важне теме да ли (још увијек) има мјеста важности и примјени Анекса 10 којим су се три уговорне стране (Република Српска, ФБиХ и „Република БиХ“) усагласиле ко је надлежан да именује лице које ће вршити функцију високог представника, какве су досадашње посљедице дјеловања високог представника по државност, сувереност и уставност БиХ, те сувереност конститутивних народа и на одвијање политичких процеса у БиХ.

„На та питања различити домаћи и страни актери дају различите одговоре, већ у зависности од својих националних интереса и интереса у међународној политици и расподели глобалне моћи (и власти, онолико колико је имам према важећем међународном праву)“, наводи Лукић.

Он указује да Република Српска /путем својих државних органа и највиших државних функционера/ сасвим исправно заступа став да „установа“ високог представника /заједно са неинституционализованим, тј. само-по-званим Савјетом за имплементацију мира и његовим Управним комитетом/ представља негацију суверености, па према томе и државности БиХ и да је његово дјеловање већ дуго времена контрапродуктивно и штетно по одрживост БиХ и демократију и заштиту људских слобода и права у њој, док Бошњаци „унисоно износе сасвим супротне ставове“.

„Парламентарна опозиција у Републици Српској за то време пажљиво `гази по јајима`, гледајући из прикрајка да ли ће им неко са стране (јавно или тајно) да помогне да дођу до парламентарне и извршне власти у Републици Српској, због чега не желе да се замјере никоме из туђине, па се ем мудро, ем храбро не изјашњавају о томе“, оцјењује Лукић.

Он истиче да Бошњаци заступају став да „установа“ високог представника „мора и даље да о(п)стане у БиХ, јер јој без ње нема ни спаса ни сваковрсног, па тако ни европског напретка“, а БиХ је, по њима, и до сада опстајала и функционисала (само) захваљујући предаји државности и суверености БиХ у руке Савјета за имплементацију мира, његовог Управног одбора и високог представника.

„Хрватска политичка сцена прихвата о(п)станак високог представника. Надајући се да ће њихова традиционална љубав према Немачкој и Немцима довести до побољшања њиховог уставног и политичког положаја у ФБиХ…Наравно, они се надају да ће, благодарећи тој љубави, њихов положај и даље да буде побољшаван. Ако не у смеру успостављања трећег ентитета, а оно барем у смеру неког прихватљивог супститута“, наводи Лукић.

Он истиче да су страни актери једнако тако подијељени у два табора, те да су на једној страни ЕУ и САД (скоро сви одреда и чланови НАТО-а) који тврде да су Савјет за имплементацију мира, његов Управни одбор и високи представник „сасвим примјерени концепту данашње државе и да они ниуколико не умањују државност, сувереност и уставност БиХ“.

„Једном речју, ту им је мјесто и они су дио државне структуре БиХ, једнако као Парламентарна скупштина, Председништво, Савет министара и Уставни суд. Тек да се присетимо да су колико до јуче сви они листом били против концепта ограничене суверености држава чланица несталог варшавског пакта…“, наводи Лукић.

Он додаје да су на другој страни државе које „нису толико оптерећене непосредним интересима у односу на БиХ, што им даје шансу за објективнији приступ и став.“

„Међу њима издвајамо Русију и Кину. Оне сматрају да је време за високог представника одавно `исцурело` и да је високи представник сметња даљем самосталном „обучавању“ за компромисни заједнички опстанак Републике Српске и Федерације БиХ у БиХ“, наводи Лукић.

Он указује да би држављани и државни органи Републике Српске требали да остану досљедни у ставу да високог представника може да именује само Савјет безбједности УН, јер тако „каже“ став 2. Члана И Анекса 10.

„Такође би требало да кажемо да смо за окончање ове установе најдаље за две године. Такође бисмо унисоно требали да кажемо да су Савет за имплементацију мира, његов Управни одбор и високи представник негација народне суверености и демократије, државне суверености и самосталности БиХ, поштовања људских права и слобода, поделе власти и права конститутивних народа да одлуче о својој судбини и будућности“, навео је Лукић.

Он оцјењује да ће јасан став и чврстина допринијети побољшању преговарачког положаја Републике Српске.

„Не тако давно доживели смо тежак политички расцјеп у Републици Српској, који нас је коштао. Други по истом или сличном сценарију једноставно не смијемо да допустимо ни по коју цијену. Зато је и нужан јединствен став о овом у овом часу кључном питању“, навео је Лукић.

#visokipredstavnik #radomirlukic #republikasrpska

Извор: РТРС