Српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик написао је колумну за све дневне новине у Републици Српској у којој је детаљно изнио став о Кристијану Шмиту.

Српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик

Колумну преносимо у цијелости:

Са Кристијаном Шмитом све је почело тако што није успио постати предсједник „Ханс Зајдел“, њемачко-баварске политичке фондације, зато што се томе успротивио Маркус Зедер, баварски премијер.

Ово је за Шмита био други промашај, јер због залагања за наставак кориштења канцерогеног хербицида глифосат, није наставио мандат министра пољопривреде у њемачкој влади. Након два промашаја, нешто му се морало наћи – да буде звучно и добро плаћено. Онда се појављује спасоносно рјешење – смијенити патуљка из заборављене земље и намјестити Шмиту добро плаћено мјесто уз припадајући сарајевски грађански фес. О томе је почетком године писао новинар Михаел Мартенс у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“ под насловом „Нови јахач мртвог коња?“.

Наравно, Шмит је био тек приједлог који је у коначници требао званичну потврду Савјета безбједности Уједињених нација, што би било у складу са Анексом 10. Дејтонског споразума. Тада то није било спорно, што наводи и Шмитов некадашњи колега и посланик у њемачком Бундестагу Штефан Шварц: „Неће бити новог високог представника без споразума у Савјету безбједности Уједињених нација, а тамо пет чланица има право вета.“

Да то неће ићи, видјело се приликом разматрања извјештаја Валентина Инцка 4. маја ове године, када је Русија на Савјету безбједности тражила безусловно затварање ОХР-а. Зато су 27. маја наврат-нанос амбасадори неколико западних земаља у Сарајеву, који себе називају Управним одбором ПИК-а (непостојећег, јер се распао још 2000. године), како кажу “службено именовали Кристијана Шмита за новог високог представника“. Наравно, Русија је тада рекла “не“, јер би то значило кршење члана 41. Бечке конвенције о дипломатским односима којим се изричито забрањује мијешање амбасадора у унутрашње односе у земљи домаћину, тј. у БиХ. Потом је то исто Русија поновила у Савјету безбједности 29. јуна 2021. када је Бисера Турковић починила кривично дјело злоупотребе положаја, говорећи у име БиХ, а без сагласности Предсједништва БиХ као уставног органа који води спољну политику. Руски амбасадор у УН Василиј Небензја је на то изјавио како “она нема законито право да говори у име сва три народа у БиХ пред Савјетом безбједности, већ да је изнијела лично мишљење“. Небензја је поновио како Русија није сагласна са именовањем Шмита за новог високог представника. “Именовање није легитимно, нити има политичку подршку Савјета за имплементацију мира. Увијек смо спремни разговарати о проналаску рјешења, али ово је покушај да се изабере кандидат за високог представника без подршке Савјета безбједности и једне стране у БиХ (Републике Српске), чиме он не би имао легитимитет“, рекао је он. Кинески амбасадор у УН Генг Шуанг рекао је на сједници да “нико не треба да се мијеша у унутрашња питања других земаља, укључујући и она која се тичу БиХ“. Затим је рекао да је Кина одувијек поштовала суверенитет, независност и територијални интегритет БиХ.

На све то, Русија је, уз подршку Кине, Савјету безбједности поднијела приједлог резолуције којом се потврђује именовање Шмита за високог представника, али са роком до 31. јула идуће године и без коришћења тзв. “бонских овлашћења“. Чинило се да је то компромисни приједлог којим би се спасила част оних чији су сарајевски амбасадори нелегално “именовали“ Шмита, али гласањем 22. јула та резолуција није усвојена. “За“ су гласале Русија и Кина, док је осталих 13 чланица било уздржано. Овакав резултат гласања дефинитивно је одредио да Кристијан Шмит није именован за високог представника, чиме није испуњен битан услов из Анекса 10. Дејтонског споразума. Руски представник примио је ову одлуку са жаљењем и замолио чланице Савјета „да не праве даље деструктивне кораке. Жалимо што Савјет безбједности није усвојио резолуцију и што није овјерио кандидатуру Кристијана Шмита, чиме је угрозио легитимитет његовог постављања“. Представник Кине рекао је да по Дејтонском споразуму Савјет безбједности игра најважнију улогу у постављању високог представника, те да игнорисање ове чињенице и постављање високог представника мимо Савјета безбједности није добро и препоручљиво. „Бонска овлашћења представљају посебан проблем и имала су користи у одређеним околностима, сада задржавање високог представника и бонских овлашћења није ни потребно ни пожељно, јер је земља остварила велики напредак,“ истакао је представник Кине у Савјету безбједности.

Рок трајања БиХ одавно истекао

Са оваквим исходом испало је да Кристијан Шмит није именован на захтјев страна потписница Анекса 10. (томе се успротивила Република Српска на основу закључака Народне скупштине од 10. марта 2021), нити је то учинио/потврдио Савјет безбједности како предвиђа Анекс 10. Тако Кристијан Шмит нема сагласност страна потписница Анекса 10, нити сагласност Савјета безбједности. Овај дупли декунг против Шмита избоксовале су западне земље у јаловом настојању да прстима и селотејпом зачепе све рупе из којих истиче рок постојања антидејтонске БиХ, установљене нелегалним интервенцијама високих представника и Уставног суда БиХ са бошњачком већином, којој увијек припадају и тројица страних судија. Рок трајања назор и нахеро склепаној Босни и Херцеговини одавно је истекао. Поготово када имамо у виду шта је био план у припреми Дејтонске конференције, када је важио став исказан у документу савјетника за националну безбједност Сендија Бергера и Стејт департмента, по коме “треба притиснути Бошњаке да дозволе Србима спровођење референдума након двије до три године, јер ако Бошњаци не могу убиједити српску популацију да је њихова будућност у реинтеграцији, нема сврхе блокирати мирно раздвајање по узору на чехословачки модел“.

А Бошњаци не само да нису покушавали убиједити Србе (а ни Хрвате) да је будућност заједничка у БиХ као равноправној заједници, већ су чинили и чине све супротно од тога. Хрвате шамарају бирајући трећи пут бошњачког љиљана Комшића у Предсједништво БиХ, прегласавајући их у Парламенту и Влади Федерације БиХ, а Србе свакодневно оптужују за лажни геноцид(е), агресију, етничко чишћење по коме је Бошњака-Муслимана више него прије рата у БиХ. Уз то, у Српској има 15% Бошњака, а у Федерацији тек 2,5% Срба.

Прва ствар којом је Шмит захвалио Инцку на наметању забране негирања тзв. “геноцида“ ставља га у исти кош са произвођачима нетрпељивости и продубљивањем сукоба и нестабилности. Тај “геноцид“ можда набоље дефинише Ноам Чомски, један од неколико водећих свјетских интелектуалаца: “Ако хоћете да оно што се догодило у Сребреници назовемо геноцидом, онда за прави геноцид морамо да нађемо неко друго име“, каже Чомски. Очекујемо да СДА-ово Тужилаштво БиХ отвори предмет “Чомски и други“, а да их СДА-ов Суд БиХ хитно осуди на вишегодишњу робију. Није Чомски једини, јер тако јавно говоре и бројни други свјетски ауторитети, што је потврдио и недавни Извјештај међународне независне комисије за догађаје у Сребреници.

Зато је подлац и лажов након поднесене и прихваћене оставке, постао и паликућа, поступајући по бјесомучним захтјевима бошњачких структура. Инцков закон је отровни дар за Бошњаке, којим је учвршћен неповратни распад “мале Југославије“. Инцко је тиме од БиХ као државе-агоније, направио државу-хаос, уживајући у томе. Још покушава бити саркастичан, говорећи да је очекивао бурнију реакцију из Републике Српске. Није очекивао јединство свих српских политичких странака у супротстављању наметнутој забрани негирања геноцида.

Није пристојно пријетити домаћинима

Европске институције су одавно критиковале дјеловање високих представника. Тако Парламентарна скупштина Савјета Европе, чији је Босна и Херцеговина пуноправни члан, још 23. јуна 2004. године усваја Резолуцију 1384 о “Јачању демократских институција у Босни и Херцеговини“. Ту се, између осталог, каже: “Обим ОХР-а је такав да, у сваком смислу, представља врховну институцију са овлаштењима у Босни и Херцеговини. У вези с тим, Скупштина сматра да је непомирљиво са демократским принципима да ОХР буде у стању да доноси извршне одлуке, а да за њих не сноси одговорност, нити обавезу да оправда њихову валидност, а да при томе нема правног лијека. Свакако се не ради о нормалној ситуацији да неизабрани странац врши таква овлаштења у држави чланици Савјета Европе и оправдања за таква овлаштења за будућност заслужују не само политичка, већ и правна разматрања.“ Поступајући по захтјеву из Резолуције Савјета Европе, Венецијанска комисија је у свом извјештају из марта 2005. године, констатовала “да ако је постојала у ранијем периоду, након закључења Дејтонског споразума, потреба да високи представник врши широка овлашћења, али је сада такав аранжман фундаментално некомпатибилан са демократским карактером државе и суверенитетом БиХ. Што дуже постоји, то постаје проблематичнији“.

Петнаестак година након тога, Шмит прича: ,“Ја нисам велики везир, већ сам политичар кога је именовала, изабрала и демократски именовала међународна заједница.“ Не каже по ком акту и по ком овлашћењу. Шмит уз то и пријети: “Ја у БиХ долазим као политичар, а не као дипломата. Могу да будем, не само пријатељски настројен већ да, ако то служи циљу, могу бити и прилично тврд и неугодан. Унапријед упозоравам да би неки ускоро могли да се уморе од мене, јер сам неко ко жели да види рјешења, ко тражи испуњавање обавеза и ко такође може да буде неугодан.“ Овако не говори гост у туђој кући, јер није пристојно пријетити домаћинима, који за разлику од њега неизабраног, демократски бирају своју власт, што увијек потврђује и ОЕБС. Након наводног именовања Шмита, хрватски министар спољних послова Гордан Грлић-Радман у разговору за њемачки “Франкфуртер алгемајне цајтунг“ каже да функцију високог представника у Босни и Херцеговини сматра остатком прошлости. Наводи да је функција високог представника манифестација недостатка демократије и реликт послијератног времена. У контексту бонских овлашћења, он каже “БиХ није мјесто за експерименте и кориштење таквих овлашћења није у складу с европским вриједностима.“

Швајцарски лист “Ноје цирхер цајтунг“ пише: “ОХР треба затворити“ и додаје да је “функција високог представника требала бити укинута. Одавно. Од почетка 2000. године ОХР се удаљавао од политичке реалности“. На крају чланка пише да ОХР неће успјети спровести Закон о забрани негирања геноцида. “За српске националисте закон је подлога не само за багателисање Сребренице већ и показивање немоћи ОХР-а. И зато се мора укинути. Ако Европа жели помоћи БиХ, мора тражити друге путеве“, закључује швајцарски лист.

Шмит добро зна да високи представник нема никаква извршна овлашћења, ни дејтонска ни бонска. Не може ПИК као самоизабрано тијело самоизабраних земаља, које није чак ни поменуто у Дејтонском споразуму, дати никоме било каква овлашћења, па зато само “поздравља намјеру високог представника да сам себи даје овлашћења“. У недостатку овлашћења, Шмит се свакодневно позива на Меркелову и Бајдена, у најмању руку као да им сваки дан сједи у крилу. Сваки дан некога прима и иде некоме у госте. Узда се да у склопу какве регионалне турнеје буде приман уз титулисање “високи представник“. Тиме жели ослабити подршку легитимним ставовима Народне скупштине Републике Српске и заједничкој изјави предсједника свих политичких странака у Српској.

Срби се не могу употријебити

Више не пролазе лекције о учењу домородаца беспомоћности. Или, како је то крајем 19. вијека писао француски историчар Ален Ришо у дјелу “Историја колонизације“: “Прва брига треба да буде испитивање раса, њихових мржњи и ривалитета, које их међусобно дијеле и супротстављају. Коме пође за руком да направи тачну етногеографску карту територије којом управља, може се надати потпуној пацификацији, послије које долази организација која му највише одговара. У ствари циљ сваке политичке акције у колонији треба да буде разликовање и искоришћавање употребљивих локалних елемената и неутрализација и уништавање оних елемената који се не могу употријебити.“

А Срби су показали да се не могу употријебити, јер су зарад своје слободе, коју су даривали и другима, преживјели стварне геноциде учињене у оба свјетска рата. Адолф Хитлер, фирер нацистичке Нјемачке, о Србима је говорио овако: “Ми никад не смијемо дозволити да на Балкану један народ постане сувише моћан, народ који има осјећај политичке мисије и историјске улоге. Управо Срби су тај народ. Они су доказали да имају велику државотворну снагу. Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Нјихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага.“

Срби су више пута у двадесетом вијеку били на бранику своје слободе и опстанка: 1914, 1941. и дивљачки бомбардовани 1995. и 1999. Сваки пут на свом тлу нападани смо од оних који су покушавали да нас поробе и униште. Опстали смо и дочекали промијењени свијет у коме то није више могуће.

Нјемачки министар Геншер је својом политиком растурио Југославију, радећи против Срба и Србије, подржан од свог колеге из Аустрије министра Мока.

Само наивни и они који себи дозвољавају да такви испадну, могу прогурати старе ствари у новом дизајну, самозваних и непостојећих.

Извор: РТРС