Ако Кристијан Шмит прво посјети Поточаре и заобиђе братуначки Крст, као што су то радили његови претходници, онда је његова улога унапријед трасирана на штету сигурно једног, а можда и два, од три конститутивна народа у БиХ. Тиме ће само бити настављена агонија негирања реалности у овој, по свему различитој и разједињеној, друштвеној заједници.

Кристијан Шмит – високи представник или „канцелар“ за БиХ

Функција високог представника у БиХ, утемељена Дејтонским споразумом 1995. године, у свом двадесетшестогодишњем трајању постала је сама себи супротност, па се сада ова функција, комотно, а да се нико не увриједи, може назвати „висока нискост“.

Када тако једна функција /висока/ у свом трајању изгуби смисао, јер није дословно спроводила међународни уговор потписан у Дејтону, а парафиран у Паризу, него мијењала потписани садржај према нечијим жељама, а на штету других, није водила рачуна о праву и правичности, онда јој није остало ништа друго него да изгуби углед, да се обесмисли и тиме дође до самог краја трајања, што се управо дешава.

Функција високог представника омогућавала је људима на тој позицији да, не под плаштом Дејтонског споразума, него „неке невидљиве, али измишљене моћи“, без икакве одговорности раде шта хоће, како хоће и коме хоће, односно били су „овлашћени“ да раде све како /не/треба, и радили су, осим изрицања смртне казне.

И наравно, из тих разлога долазак новог високог представника у БиХ, који није именован у складу са Дејтонским споразумом, неће бити дочекан аплаузом већине народа дејтонске БиХ састављене од Републике Српске и Федерације БиХ.

Тога је свјестан и нови високи представник или боље речено „канцелар“ за БиХ Нијемац Кристијан Шмит.

Пошто је функција високог представника за БиХ истрошена и властитим поступцима обесмишљена и испрофанисана до скале „високе нискости“, новом високом представнику боље би одговарао назив „канцелар“ за БиХ.

Тешко је рећи који ће бити први потези новог „канцелара“ за БиХ, како ће се снаћи у „Продору на Исток“ /Дранг нацх Остен/, односно на брдовити Балкан, осим ако од „невидљиве, али измишљене моћи“ није добио упуте и смјернице за могуће дјеловање.

Шмит би, као високи представник, ако жели да врати углед овој функцији, прво требало да стане под Крст у Братунцу који симболизије страдање око 3.500 српских цивила, дјеце и стараца, а потом да продужи до Поточара и са истим пијететом ода пошту страдалим Бошњацима.

Пошто су ова стратишта на истом путу, удаљена једно од другог неколико километара, Шмит може да их посјети исти дан и да, наравно, неког другог дана посјети мјесто гдје су највише страдали Хрвати у бх грађанском рату.

Ако Шмит прво посјети Поточаре и заобиђе братуначки Крст, као што су то радили његови перетходници, онда је његова улога унапред трасирана на штету сигурно једног, а можда и два, од три конститутивна народа у БиХ. Тиме ће бити само настављена агонија негирања реалности у овој, по свему различитој и разједињеној, друштвеној заједници.

Шмит као Нијемац, који је „добио“ дејтонску улогу у БиХ, требало би и у Шумарицама код Крагујевца да ода пошту недужним ђацима и професорима, које су његови сународници стријељали 1941. године. У Спомен-музеју у Шумарицама даноноћно се пушта тужна музика у знак сјећања на страдање невиних ученика, док посјетиоци на изложеним фотографијама нијемо посматрају њихову младост.

Шмит ће се, истовремено, наћи и у позицији, или да Дејтонски споразум дословно спроводи као међународни правни акт или да под притиском спроводи правила која му сугерише „невидљива, али измишљена моћ“ на која, према Дејтонском споразуму, немају право.

Остаје отворено питање – зашто је Шмит пристао да буде високи представник у БиХ када одлука о његовом именовању није ваљана и зашто је прихватио ову функцију када се добро зна да долази из земље која функционише према строго правним нормама, а не по „ад хок“ наметнутим правилима. Да ли и Њемачка у „Продору на Исток“ функционише према интересним правилима на Балкану, а код куће се строго придржава Устава и закона.

Зашто Њемачка инсистира да Нијемац буде високи представник, други из ове земље, а четврти из истог говорног подручја. Је ли то нови њемачки „Дранг нацх Остен“ и шта се крије иза њега.

Одговор на ова и друга непоменута, али веома актуелна питања, неће дати ни Кристијан Шмит, ни Њемачка, ни Запад, него јединство српског народа.

извор: Срна, текст: Милорад Гутаљ