Евидентно је да је БиХ 26 година од Дејтона у најтежој политичкој кризи која има и капацитет и потенцијал даљег продубљивања и ескалације, пише у колумни за бањалука.нет савјетник српског члана Предсједништва БиХ и бивши предсједник ВСТС Милан Тегелтија.

бивши предсједник ВСТС Милан Тегелтија

Колумну преносимо у цијелости:

Зашто се поставља питање како даље у БИХ? Хоћемо ли наставити хранити конфликте, или ћемо као разумни људи тражити рјешења, свјесни да нам их нико са стране неће донијети као Божићни или Бајрамски поклон.

Но да видимо за почетак како тренутно стојимо.

Са једне стране имамо озбиљну и дубоку политичку кризу. С друге стране, иако је криза по свим њеним параметрима дубока и тешка са непредвидљивим завршетком, са у Политичком Сарајеву и бошњачким политичким елитама постоји један потцјењивачки приступ овој кризи.

Нереално оцјенити и потцјенити кризу значи у ствари дати јој вјетар у ледја и пустити је да се продуби и размаше до оног стадија када ће је бити немогуће потцјенити и занемарити, а тад већ може бити касно, или већ могу бити произведене озбиљне посљедице.

Рано препознавање политичких опасности, од фундаменталној је значаја у свим конфликтним друштвима, у којима се политичке кризе држе ипак под контролом од даље ескалације.

Овај пут очито је да је изостало рано препознавање кризног потенцијала садашње политичке кризе у БиХ од стране Политичког Сарајева, па због тога још увијек немамо ни назнаке покушаја рјешавања ове кризе, која је тренутно из фазе сјемена већ проклијала и са сваким даном, иако то није видљиво голом оку, полако и непримјетно расте и развија се.

Но, да видимо како ствари заиста стоје, за оне који хоће да виде.

Доношењем „Инцковог закона“ и именовањем Шмита на начин како је то учињено, Република Српска је , укључујући све релевантне политичке факторе, доведена пред зид и више нема куда, тако да јој је отпор једина опција која преостаје.

Прихватањем „наметања“ Република Српска би пристала на, у најмању руку неизвјесност у погледу њене смислености и опстанка, што ниједан одговоран политичар у Републици Српској не може да прихвати, колике год разлике унитар Републике Српске биле измедју власти и опозиције, и тога у Сарајеву морају бити свјесни, колико год сматрали да се ради о “пролазном невремену“.

Ако би Република Стпска прихавила „наметање закона од стране ОХР“, као легитиман чин, довела би се у ситуацију да по буквално идентичном моделу ОХР може да наметне било који Закон у БиХ, укључујући и оне који би потпуно обесмислили и на крају Републику Српску свели на потпуну форму без садржаја.

Тако би нор ОХР могао да донесе Закон о унутрашњим пословима БИХ, оснује МУП БИХ и све надлежности криминалистичке полиције Српске , противтероризма, специјалну полицију итд трансферише на ниво БИХ а МуП-у Републике Српске остави нпр надлежности саобраћајне полиције. Тако нешто могао би да уради и у сектору образовања пољопривреде, привреде итд итд. Безграничне могућности за обесмишљавање Републике Српске се отварају уколико би Република Српска прихавтила тај АнтиДејтонски модел дјеловања ОХР.

За оне који имају сумње у такву могућност, нека се запитају како су настали Суд и Тужилаштво БиХ, иако је по Дејтону правосудје у надлежности Ентитета итд.

Према томе, сваком разумном јасно је да Република Српска не може прихватити наметање Закона од стране ОХР као опцију и ту је ствар кристално јасна.

Поставља се питање да ли је ову ситуацију из једне потпуно негативне са потенцијалом ескалације могуће искористити и преокренути у један суштински “окидач“ за успостављање новог начина размишљања и функционисања у БиХ од којег би корист могли имати сви у БиХ.

Могуће је, али је за то потребно имати три партнера (представника Срба, Хрвата и Бошњака) који са добром вољом (бона фидес) улазе у процес договора о функционисању БИХ (наравно у Дејтонским оквирима потписаним као базични консензус још 1995. године).

Проблем Дејтона никад није било оно што је написано и потписано него оно како се то проводи, и због тога је тај договор нужан а не да би се креирао неки нови Дејтон 2.

У садашњем тренутку имамо представнике два народа (Срба и Хрвата) спремних да сједну за сто и разговарају и направе тај базични функционални догово, и једну страну (Бошњаке) који избјегавају тај разговор и договор, уздајући се да ће неко други за њих завршити посао и наметнути рјешења која њима одговарају Србима и Хрватима.

То је рецепт за сигуран неуспјех БиХ!

Најбоље би било те разговоре водити без било каквог посредовања, али пошто код бошњачке политичке елите постоји огромно неповјерење , несигурност и изостанак схватања реал-политке и преговарачког искуства, идеја да се у преговоре укључе предсједници три државе (Србије, Хрватске и Турске) у које три народа у БиХ имају највеће повјерење, заиста би могла бити добар почетак.

То би био добар окидач за поправљање укупног стања у БиХ и изградњу медјусобног повјерења, које данас нажалост не постоји ни у траговима, због чега смо сви доведени у ситуацију да будемо заробљени у времену без стварне и обећавајуће перспективе.

Која је твоја реакција?