НОВОСТИ

Благојевић: Двострука игра Уставног суда БиХ

30/07/2023

Уставни суд БиХ двоструком игром себи омогућава доношење одлука којима, супротно Уставу БиХ, жели да наметне сопствено неуставно правило да је наводно БиХ власник имовине и да она о томе треба да донесе закон, иако је више него јасно да имовини искључиво припада ентитетима на чијој територији се налази, због чега само ентитети имају уставно право на доношење закона којима се уређује ова уставна материја, истакао је професор уставног права Милан Благојевић.

 

 

Текст професора Благојевића преносимо у цијелости:

Колико је борба Републике Српске за увођење реда у рад Уставног суда БиХ изнуђена и колико је она уистину својеврсна нужна одбрана за владавину права, а против неуставне судократије којој смо изложени дуже од двије деценије, најбоље доказује анализа појединачних одлука тог суда. Некима од њих, пресудно важним за надлежности Републике Српске и њену имовину, посвећена је и кратка анализа у наставку овог текста.

Многи су већ заборавили на предмет тог суда број У 8/05 у којем је Уставни суд одлучивао о захтјеву Горана Милојевића, тадашњег замјеника предсједавајућег Дома народа Парламентарне скупштине БиХ, за оцјену уставности више општих правних аката Комисије за очување националних споменика БиХ. Тим захтјевом уставно основано је указивано, између осталог, на неуставност општих аката под називом Критеријуми за проглашење добара националним споменицима те Привремена листа националних споменика, које је донијела поменута Комисија. Подносилац захтјева је аргументовано указао да је према Анексу 8 Дејтонског мировног уговора Комисија надлежна да одлучује само у појединачним случајевима, доношењем појединачних правних аката о молбама за проглашење одређеног споменика националним спомеником, а не да доноси прописе као што су наведена Привремена листа националних споменика и Критеријуми за проглашење добара националним споменицима.

И заиста, када се само овлаш погледа Анекс 8 Дејтонског уговора види се да је чланом 4. тог Анекса прописано да је надлежност Комисије да само прима и одлучује о појединачној молби за одређивање одређеног објекта националним спомеником у БиХ. Ништа у том анексу, а ни у осталим анексима Дејтонског уговора, не даје право Комисији да она доноси прописе, што је и разумљиво с обзиром на то да критеријуми за то могу бити одређени искључиво законом који може донијети Парламентарна скупштина БиХ, будући да је ова материја Анексом 8 дата у надлежност заједничких институција на нивоу БиХ.

Има још једна важна чињеница на коју је неопходно претходно указати, како би се схватила неуставност одлуке коју је у овом предмету донио Уставни суд БиХ. Ради се о томе да је Дејтонски мировни уговор међународни уговор, којег су као таквог потписале тадашња Р БиХ, СР Југославија и Република Хрватска. У члану 6. Општег оквирног споразума за мир у БиХ те уговорне стране су преузеле међународну уговорну обавезу да “у пуној мјери поштују и помажу испуњење обавеза преузетих Анексом 8”, што ће рећи да поштују и испуњавају обавезу да Комисија за очување националних споменика БиХ може да ради само онај посао који јој је прописан Анексом 8.

Ова уговорна обавеза је у вези са чланом 3.3.б) Устава БиХ (Анекс 4. Дејтонског споразума), којим је прописано да општа начела међународног права представљају интегрални дио правног поретка у БиХ и ентитетима. Једно од најважнијих општих начела међународног права је оно које каже да се међународни уговори морају поштовати и извршавати и да су они закон за уговорне стране. Ова правна обавеза прописана је и Бечком конвенцијом УН о праву међународних уговора, чија члан је и БиХ. Чланом 26. Бечке конвенције је прописано да: “Сваки уговор који је на снази веже странке и оне га морају извршавати у доброј вјери”, а чланом 18. исте Конвенције је прописано да се “држава која је потписала међународни уговор мора суздржати од чина који би осујетио предмет и сврху уговора”.

Када се ове императивне норме међународног права примијене на предметни случај, то значи да је Уставни суд БиХ када је одлучивао у предмету број У 8/05 био дужан да наведене опште акте Комисије за националне споменике БиХ прогласи неуставним, јер су очигледно супротни не само надлежностима Комисије прописаним Анексом 8 Дејтонског уговора, већ су супротни и члану 3.3.б) Устава БиХ који, како смо видјели, прописује да су општа правна начела међународног права саставни дио правног поретка БиХ, из чега произлази уставна обавеза да се све обавезе које је некадашња Р БиХ преузела Дејтонским уговором као међународним уговором морају поштовати, а Уставни суд БиХ је најпозванији да у сваком појединачном случају обезбиједи примјену наведеног члана Устава БиХ.

Међутим, тај суд је 26. маја 2006. године донио одлуку број У 8/05 којом је одбио предметни захтјев уз неуставно образложење према којем (тачка 8. образложења) он наводно није надлежан, јер материја коју покреће тај захтјев “није материја која је регулисана Уставом БиХ него Анексом 8 па за испитивање таквих навода Уставни суд нема надлежност”, намјерно испустивши да каже да су општи акти поменуте Комисије супротни њеним надлежностима из Анекса 8 Дејтонског уговора и да су усљед тога супротни члану 3.3.б) Устава БиХ који обавезује БиХ да поштује и спроводи све обавезе које је преузела међународним уговором који је потписала.

Али само три године касније Уставни суд БиХ доноси одлуку број У 5/09 од 25.9.2009. године којом укида Закон о заштити домаће производње у оквиру ЦЕФТА, који је усвојила Парламентарна скупштина БиХ, наводећи као разлог да је тај закон супротан ЦЕФТА споразуму као међународном уговору, да је БиХ потписала тај уговор који је обавезује те да је (тачка 38. образложења Уставног суда): “Члан 3.3.б) Устава БиХ повријеђен у ситуацији кад домаћи закон није у складу са одредбама општег начела међународног права према којем сваки уговор на снази везује чланице и оне треба да га добронамјерно извршавају”.

Ово су били школски примјери двоструке игре у примјени права, и то од стране институције која треба да се бори против таквог понашања.

Примјери који су овдје изложени нису само важни због потврђивања неуставног рада Комисије за очување националних споменика БиХ од стране Уставног суда БиХ, већ и због још нечега што је од пресудне важности за Републику Српску. Наиме, једнако као Анекс 8 у Дејтонском уговору постоји и Анекс 2 који је уговор о граничној линији између Републике Српске и Федерације БиХ. Чланом 1. тог уговора уговорено је, снагом међународне уговорне обавезе, да ће “Граница између Федерације БиХ и Републике Српске бити онаква како је одређена на мапи у Додатку”.

То значи да је тим међународним уговором уговорена подјела територије на ону која припада Републици Српској те ону која припада Федерацији БиХ, што значи да је тиме уговорено и да је територија која је припала Републици Српској њена имовина, а не имовина БиХ. Такву обавезу преузела је тадашња Р БиХ Општим оквирним споразумом за мир у БиХ који је потписала заједно са тадашњом СР Југославијом и Републиком Хрватском, а у члану 3. тог споразума је тако јасно уговорено да те “Стране поздрављају и потврђују споразуме у погледу граница између два ентитета, Федерације БиХ и Републике Српске, дате у Анеску 2 и да ће у пуној мјери да поштују и да помажу испуњење обавеза наведених у Анексу 2”.

Када се има у виду оваква уговорна обавеза, јасно је да је БиХ, а тиме и Уставни суд БиХ као једна од њених институција, дужна да је поштује и извршава, сагласно члану 3.3.б) Устава БиХ, јер је извршење свих од стране БиХ потписаних међународних уговора као опште начело међународног права саставни дио правног поретка у БиХ.

Али, као што је јасно да кршење те обавезе представља не само кршење међународног уговора који је потписала БиХ него и кршење члана 3.3.б) Устава БиХ, још јасније постаје и зашто за Уставни суд БиХ та уставна одредба не важи када се ради о Дејтонском међународном уговору.

Наиме, таквом двоструком игром тај суд себи омогућује доношење одлука којима супротно Уставу БиХ жели наметнути сопствено неуставно правило да је наводно БиХ сопственик имовине и да она о томе треба да донесе закон, иако претходно изложена аргументација и докази више него јасно доказују сасвим супротно, а то је да је ријеч о имовини која искључиво припада ентитетима на чијој територији се налази, због чега само ентитети имају уставно право на доношење закона којима се уређује ова уставна материја.

И зато, да завршим ријечима с почетка овог текста, сви ми свједочимо колико је уставно утемељена и легитимна борба Републике Српске, на коју је она принуђена, за увођење реда у рад Уставног суда БиХ и колико је та борба уистину нужна одбрана за владавину права, а против неуставне судократије и двоструке игре Уставног суда БиХ.

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести