Запад у БиХ, која је чланица УН, најфлагрантније крши основно начело међународног јавног права – начело суверене једнакости сваке државе које каже да се нико не може мијешати у унутрашња питања било које земље, јер о томе могу да одлучују само њене надлежне институције, изјавио је правни савјетник српског члана Предсједништва БиХ Милан Благојевић.

Благојевић је рекао да су ствари тако постављене у Повељи УН и да то не може негирати нико, ма колико моћан био, попут САД, Њемачке или других држава, те да саме или удружене са другим државама не могу да се ставе у позицију да наметну неког ко ће по личној процјени доносити законе БиХ која је чланица УН.

Он појашњава да Повеља УН дозвољава да се тако нешто уради само када је ријеч о несамоуправним територијама, као што су данас Западна Сахара и Гибралтар, али не и над чланицима УН међу којима је и БиХ.

Подсјећајући да је више од 45 резолуција Савјета безбједности УН посвећено БиХ, Благојевић је навео да Запад у обраћању БиХ веома цинично каже “поштујући територијални интегритет и суверенитет БиХ”.

Тако и треба, додао је Благојевић, јер је БиХ међународна призната чланица УН, са чиме се и Република Српска сагласила потписујући Дејтонски споразум.

– Е сад тај Запад нама каже то, али одмах затим нам каже – нећете ви сами собом управљати него ћемо ми, али нећемо ни ми баш “прљати руке” већ ћемо се послужити инструментом који се зове ОХР и из којег сам ја извео неологизам охаерологија и поставио сам те темеље теорије охаеризма односно охаерологије – изјавио је Благојевић у Добоју током синоћње промоције своје нове књиге “Убиће нас незнање и похлепа”.

Он је појаснио да је у наслову књиге сублимирао процесе од 1997. године у дејтонској БиХ с циљем да их сачува у писаном трагу и отргне од заборава, те навео да се књига састоји из два дијела – у првом уводном описује процес и пут избављења из наметног колонијализма који је прихваћен, а други се састоји из 86 есеја.

– Надам се да сам био јасан шта Запад ради од 1997. године. Они то зову Бонски закључци, међутим нису. Бонским закључцима потписали су међусобни споразум САД, Велика Британија, Канада, Француска, Њемачка, Италија и онда су оне тим споразумом у суштини по својој правној природи рекле – ево ми поздрављамо намјеру високог представника да употријеби своја овлаштења која укључују наметање одлука о било ком питању који он сматра потребним. То вам је оно што пише у члану 81 Повеље УН, а што значи – ево ми смо се споразумјели да ти високи представниче управљаш – рекао је Благојевић.

То би, како је навео, могло да је БиХ несамоуправна територија као што је Гибралтар, али БиХ није то, већ је међународно призната чланица УН.

Он је поручио да лијек за такав споразум, који је противан Повељи УН, постоји у члану 103 ове повеље који каже да у случају да се међусобно супротстављају Повеља УН и било који други нижи акт, у овом случају такозвани Бонски споразум, предност има Повеља УН.

– Има и Конвенција УН о праву међународних уговора између држава и других организација, такозвана Бечка конвенција која у члану 53 прописује да када је неки уговор или споразум попут овог Бонског супротан било ком општем императивном начелу међународног права, такав је споразум ништаван – навео је Благојевић.

Он је поручио да постоје међународни правни механизми попут Међународног суда правде УН пред којим, због повреде суверенитета БиХ, могу да се туже све државе потписнице Бонског споразума који је супротан Повељи УН и затражи забрана даљег уплитања високог представника, као и Савјета за провођење мира који није прописан ниједним извором међународног права већ је наметнут насиљем.

– Други начин је да се затражи савјетодавно мишљење Међународног суда правде УН, јер према члану 96 Повеље УН Генерална скупштина или Савјет безбједности могу у сваком тренутку да од Међународног суда правде затраже савјетодавно мишљење о било ком правном питању – рекао је Благојевић.

Он је навео да је изненађен што се већ 26 година, почевши од 1997. година када је тадашњи високи представник Карлос Вестендорп први почео да намеће законе, не покрећу ти механизми, што могу да учине државе потписнице Општег оквирног споразума за мир у БиХ.

Благојевић каже да је забринут што се о овом правном насиљу ћути у Србији као потписници Дејтонског мировног споразума, али и што Народна скупштина Републике Српске 26 година не доноси акт којим се обавезује српски члан Предсједништва БиХ да се у Предсједништву донесе одлука о покретању поступка да се пред Међународним судом правде УН туже земље потписнице Бонског споразума којим је повријеђен суверенитет БиХ.

Он је рекао да је свјестан политичке реалности прихватања такве одлуке од друга два члана Предсједништва БиХ, али поручује да је ријеч о првом важном кораку.

– И формално ћемо добити потврду онога што врло добро знамо а то је да је “цар го”, односно да се ради о колузионом пројекту западне политичке заједнице и бошњачког политичког Сарајева и њиховог међусобног шуровања, те да је све што је до сада урађено од високог представника и ОХР-а урађено супротно међународном праву и Уставу БиХ, а на штету Републике Српске – истакао је Благојевић.

Он је навео да Народна скупштина Републике Српске, по очекиваном добијању одбијенице од друга два члана Предсједништва БиХ, има могућност да на посебној сједници тражи од надлежних органа Србије да покрену тужбу код Међународног суда правде УН или покрене процедуру да Генерална скупштина УН усвоји резолуцију којом тражи од Међународног суда правде савјетодавно мишљење да ли је угрожен суверенитет БиХ.

Благојевић је указао на то да судови у Републици Српској имају правну основу да својим пресудама укажу на неуставност одлука високих представника, “што они не чине већ прихватају и примјењују такво правно насиље”.

Рецензент књиге Слободан Наградић рекао је да је Благојевић у свом писању правно дезавуисао потезе високих представника у БиХ и Канцеларије ОХР-а, институције БиХ попут Уставног суда, Суда БиХ и иступа других ауторитета, те да је најсложеније правне процесе описао врло једноставним језиком, доступном просјечном читаоцу.

Издавач књиге “Убиће нас незнање и похлепа” Ненад Новаковић каже да је ријеч о значајном дјелу у којем Благојевић, у борби за истину, процесе у БиХ сагледава егзатно правно кроз чињенице, акте, закон.