Готово нико није био је свјестан да је почетaк маја 1992. доносио рат. Крв се већ пролила. Војне и паравојне јединце већ формиране, а српски народ наивно и даље је вјеровао да ће то све спријечити војска ЈНА и да ће мудрост побиједити глупост и да до крвопролића неће доћи. Други у то нису вјеровали. Већ су пред собом убијали и палили све што је српско. Низали су се догађаји који су указивали на зло.

“Већ тада се дешавало то што је наговјештавало рат. У марту је био Сијековац, крајем априла Тузла, 3. маја Добровољачка, затим свадба у Сарајеву, убијен је српски сват. Већ су се догађале ствари које су указивале да ово не може нормално да се заврши тада је много значио тајминг, сви су се утркивали да нешто ураде јер ако не ураде онда ће се одужити и биће проблема“, прича командант Друге оклопне бригаде ВРС Мико Шкорић.

Проблема је већ било. Хрватске и муслиманске војне и паравојне формације након што су у Броду, Дервенти рушили и убијали све што је српско, хрлили су ка Добоју. План им је био да се споје са Зеницом. Управо у Добоју тај план им је пропао. Српско становништво им није дало даље. 2. мај 1992. био је кључни. У школи у насељу Липац, донесена је одлука. Кренуло се у одбрану града.

Већ тада град је био подијељен и блокиран. Обавјештајни подаци показивали су да пријете напади од Зелених беретки. А циљ хрватских муслиманских паравојних и војних формација био је да окупирају Добој након што им је у руке пао Брод, Оџак и Дервента. Имали су намјеру да се споје са Зеницом. Такав план осујећен им је управо у Добоју. Немири су већ почели на све стране. Муслимани и Хрвати већ су формирали своје јединце, било је јасно да и српски народ нешто мора предузети уколико жели да спријечи етничко чишћење са својих огњишта.