Политиколог Ненад Кецмановић рекао је да је већ на прве вијести о рату на Блиском истоку у Бањалуци цијела фасада зграде Палате Републике била освијетљена бојама заставе Израела, док су се Бошњаци у БиХ нашли у „белају“ јер ништа за њих није тако тешко искушење као када се сукобе њихови западни ментори и блискоисточна браћа по исламу.

Ненад Кецмановић (Фото: TANJUG/ JADRANKA ILIC)

– Тада, попут Буридановог магарца, не знају на коју би страну. Разум их упућује на моћни Запад, од којег 30 година очекују да обави „незавршене послове“ и направи им унитарну државу, а срце их неодољиво вуче ка Блиском истоку, који је и унутар себе поцјепан не само између сунита и шиита, него и много више сукобом између националних и интереса англо-америчких нафтних компанија, чији дионичари сједе у врху администрације САД и корумпирају домаћу елиту – навео је Кецмановић у ауторском тексту за „Политику“ под насловом „Блискоистични сукоб у БиХ“.

Он је констатовао да Бошњаци у БиХ, у новом арапско-израелском рату, више нису издржали у безусловној подршци САД, које су одмах свом снагом „залегле“ иза Израела, али нису подржали ни арапску браћу по исламу, те оцијенио да ће се таквим неутралним ставом у ратној ситуацији замјерити на обје стране, јер су очекивале безрезервну лојалност.

– Бошњачки члан Предсједништва БиХ Денис Бећировић изјавио је да је „БиХ као земља која се налази пред вратима ЕУ и НАТО-а опредјељена за рјешавање свих проблема мирним путем, уз поштовање међународног права“. Међутим, тај став није усагласио са /српским чланом Предсједништва БиХ/ Жељком Цвијановић, па не може да говори у име БиХ. Затим, БиХ се не налази пред вратима НАТО-а јер Српска је изричито против. Најзад, БиХ тек поготово није пред вратима ЕУ, него на далеком путу којем нико не зна крај. Изузев ако оно „пред вратима“ није метафорично, него дословно. У том случају БиХ и јесте, али ће и остати пред вратима – указао је Кецмановић.

Он је истакао да је низ историјских одговора на питање откуд у Републици Српској тако промптна и одрешита подршка Израелу, те нагласио да предсједник Српске Милорад Додик пријатељство Израелу потврђује у свом стилу, без нијанси и релативизација.

– Србе и Јевреје повезује заједничко страдање у Другом свјетском рату, истребљење у Јасеновцу, заједничко памћење ко су били крвници и помагачи у Независној Држави Хрватској, са документима које је Додик уступио на чување и показивање Меморијалном центру „Јад Вашем“ у Јерусалиму – навео је, између осталог, Кецмановић.

Он је нагласио да су односе са јеврејском заједницом у Републици Српској и са Израелом највише унаприједили предсједник Републике Српске Милорад Додик и његов у Бањалуци најпопуларнији савјетник Арије Ливне.

Кецмановић је подсјетио да је запамћено да, када је Српска била већ на нишану за одстрел такозване међународне заједнице, у Маховљане је у посљедњи час са компромисом слетјела европски комесар за спољне послове и безбједност Кетрин Ештон, коју је дочекао израелски министар спољних послова /Авигдор/ Либерман, који се случајно затекао у Бањалуци на двонедјељеном годишњем одмору.

– Чика Ари је отишао, али је остао новоизграђени Јеврејски културни центар са синагогом, који носи његово и име његове мајке која је завршила у Аушвицу, као знак пријатељства Српске и Израела, које Додик, као и поводом актуелног рата на Блиском истоку, потврђује у свом стилу, без нијанси и релативизација – нагласио је Кецмановић.

Он је указао да у бошњачким кантонима још нису забиљежене спонтане манифестације муслиманске солидарности са Палестином, али „пожурио их је“ /Жељко/ Комшић, Хрват изабран гласовима СДА, најприје критиком „себичног става /бошњачког члана Предсједништва Дениса/ Бећировића“, а потом и увредама на рачун амбасадорке Изреала.

Кецмановић је подсјетио да се Алија Изетбеговић уочи рата у БиХ, у оквиру свог ходочашћа по Блиском истоку, састао са палестинским лидером Јасером Арафатом, који га је питао на кога може да се ослони у свијету, а Изетбеговић му одговорио „на Американце“.

– Јасер је закључио: „Ја се на њих ослањам већ 60 година, па је мом народу све горе“. Од тог сусрета протекло је још 30 година, а код Арафатових насљедника, ево, и даље је све горе. Алијини чекају тек првих 30 – закључио је Кецмановић.