Никада се од завршетка рата из Републике Српске, без обзира на некад оштре политичке борбе, нису чуле политичке поруке које би укључивале могућност новог рата у БиХ као рјешења проблемам, истакао је у колумни савјетник предсједника Републике Српске Милан Тегелтија.

Колумну преносимо у цијелости:

Ни хрватски представници не упућују такве поруке. Међутим, ситуација у политичком Сарајеву је другачија. Поруке које укључују ратне опције, употребу оружја и насиље, постале су чест дио политичког вокабулара првенствено Бакира Изетбеговића и других политичара из СДА и ДФ.

Сјетимо се само Бакирових изјава о намјенској индустрији за „не дај Боже“, изјава о пребројавању, рату као одговору на политичке циљеве Републике Српске.

Тако нам је могућност оружаног сукоба и оружане борбе и насиља на мала врата постала дио редовне реторике водећих бошњачких политичара, али и једног дијела сарајевских новинара, аналитичара.

На све те изјаве из Републике Српспке ипак никад није одговорено реципрочном ратоборном реториком, него позивањем на мирна рјешења свих политичких проблема у БиХ, поруке којима се таква реторика осуђује, порукама како мир нема алтернативу и како ниједан политички циљ није вриједан људских живота.

Међутим, и поред тога, таква реторика из политичког Сарајева се наставила и наставља, без адекватне осуде јавности у Сарајеву, али и гараната Дејтонског мировног споразума.

Тај изостанак адекватне реакције гараната Дејтона на ове ескалирајуће и радикализирајуће изјаве или врло благе осуде уз покушаје релативизације и изједначавања одговорности без икаквог основа, допринијеле су и доприносе преласку на нову степеницу радикализације у бошњачком политичком корпусу, посебно након извјесног одстрањивања СДА и ДФ из власти.

Радикализација Бошњака је попримила нову вјерску димензију изјавама реиса Кавазовића, који се прво придружио и оправдао позиве на пребројавање прије неколико мјесеци, оправдавајући Изетбеговићеве изјаве, а затим због изостанка адекватне реакције гараната Дејтона, реис је додатно радикализовао своју реторику, говорећи о тобож угрожености Бошњака, имама и муслимана у БиХ, да би то зачинио задњом изјавом о оружаној одбрани БиХ.

За разлику од изјава политичара ова изјава реиса, која долази од вјерског лидера муслимана у БиХ, има посебну тежину и носи посебну опасност, јер је заснована на вјерском ауторитету који реис ужива медју свиим муслиманима у БиХ.

Реис није никакав политичар, није политички или национлани лидер него лидер једне вјерске заједнице па није ни позван да говори о одбрани државе, институција, него лидер муслимана у БиХ, па се његов позив на рјешавање проблема у БиХ оружјем може, од вјерника муслимана, схватити и као позив од Бога/Аллаха на оружану борбу, што по свим параметрима има катактеристику потенцијалног позива на џихад.

Ово указује на изузетну опасност овакве реторике реиса Кавазовића, која у БиХ као конфиктном друштву може имати ужасне посљедице.

Ту постаје небитан мотив који руководи реиса Кавазовића да изговара тако опасне ријечи са таквим ауторитетом вјерског вође муслимана у БиХ. Постаје небитно да ли је мотив само помоћ СДА у останку на власти или нешто друго, јер таква реторика нужно производи посљедице независно од својих мотива и лако може доћи у фазу када се више појединци и групе не могу исконтролисати.

Овакве ријечи вјерског ауторитета и лидера свих муслимана у БиХ од појединаца могу бити схваћене као позив на насиље као Богу угодно дјело или чак вјерску обавезу, након ријечи муслиманског вјерског лидера.

Значај овакве реторике реиса не смије се зато нимало потцијенити, јер у себи носи огромну опасност, управо због ауторитета вјерског лидера који их изговара.

Сви у БиХ и сви гаранти Дејтона морају бити свјесни изузетне опасности коју поприма радикализација Бошњака на причи о угрожености, угњетавању, апартхејду, јер су сви радикални исламистички покрети настали и дјеловали управо са том политичко-вјерском поруком у позадини.

Зато је крајње вријеме да гаранти Дејтона и сви у БиХ, невезано које су вјере или нације схвате опасност овакве реторике и да се тај тренд радикализације зауставља док је вријеме и док још може.

У супротном, ако се ово настави, ако радикална реторика постане уобичајена и без адекватних осуда свих, сви заједно доћемо у фазу, када ћемо се морати борити са њеним посљедицама.