19/09/2021
„Јер постоји основ сумње да су: Наведена лица дана 14.2.1993. године кршећи правила међународног права за вријеме рата, наређивале да се изврши напад на цивилно становништво и цивилна насеља, вршили убиства, нечовјечно поступали, противзаконито одводили лица у концентрационе логоре, чиме би починили кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. Став 1. преузетог из Кривичног закона СФРЈ“, стоји у кривичној пријави из 1993.
„Нажалост то је већ пракса бошњачког руководства, прије свега Бакира Изетбеговића да величају освједочене ратне злочинце, као што је и сам Имамовић, као што покушавају величати Едина Врања који је био дио истих структура који су чинили страшне ратне злочине над српским цивилима и заробљеним војницима ВРС у горажду, али и околним мјестима, дакле шаље се врло лоша порука“, изјавио је Милорад Којић, директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.
„То је само доказ да ми немамо шта овдје с њима тражити, нити они са нама и то је моја порука. То што неки Американци или Европљани у Бриселу мисле да је то само ствар реторике апсолиутно гријеше, то је суштина Изетбеговићеве реторике, он што каже, он стварно тако мисли. Они нас мрзе, неће с нама, ми њих не мрзимо, нећемо с њима и то је то“, рекао је Милорад Додик, српски члан Предсједништва БиХ.
О српском страдању у Горажду, али И хуманости и јунаштву српске војске и љекара, још свједоче архивски снимци. Миодраг и Миомира Спасојевић, рањена дјеца из избјегличког горажданског конвоја који је нападнут у Кукавицама остали су заувијек без мајке, али су се у болници играли са, тада, малом Минком Живојевић, дјевојчицом из Горажда чији су живот, уз молбе муслиманске команде, спасили припадници Главног штаба ВРС и српски љекари. О томе ћутало се тада, баш као и данас.
21/12/2024