Жељко Комшић, потпуно заслијепљен бошњачком политиком доминације коју назива „грађанском“, постаје њихов најоданији гласноговорник мислећи да ће као припадник /не представник/ хрватског народа дати легитимитет тим процесима, истакао је професор уставног права Синиша Каран за Срну.

Синиша Каран

Каран је навео да је посљедњи у низу Комшићевих „грађанских“ /пробосанских-пробошњачких/ иступа његово тумачење пресуда „Сејдић-Финци“ и „Зорнић“ по принципу што је баки /Комшићу/ мило, то јој се и снило!

Он је подсјетио да је нелегитимни, самопредстављајући хрватски члан Предсједништва изнио став да је одустајање од концепта конститутивности у БиХ, међународна обавеза БиХ, која је потврђена пресудама Европског суда за људска права, поготово у пресудама „Зорнић“, као и „Сејдић и Финци“.

„Ова опасна теза, одјевена у ‘демократско’ рухо је концепт политике доминације, дестабилизације, опасне политике превласти, рушилачке политике. Политика доминације мора знати да је конститутивност кључни, есенцијални, генерички, конституционални елемент као кровно, опште и највеће начело и идеја једине могуће повезнице три народа /носиоца суверенитета/, територијално одређени у два ентитета“, указао је Каран.

Он је појаснио да је ово начело уставна норма највеће снаге, примарна, доминантна, обавезујућа, начело свих начела.

„Подсјећам да се Европски суд за људска права, пресудама ‘Сејдић-Финци’, ‘Зорнић и Пилав’ бавио примјеном члана 14 у вези с чланом 3 Протокола број 1 који се односи на немогућност апликаната да се кандидују на изборима за Дом народа БиХ, као и одредбама члана 1 Протокола број 12 због немогућности апликаната да се кандидују на изборима за Предсједништво БиХ“, прецизирао је Каран.

Он је додао да је Суд донио још једну пресуду /“Пударић против БиХ“/ у вези с правом на кандидатуру за члана Предсједништва БиХ из реда српског народа с територије ФБиХ.

Каран је навео да се, према Уставу БиХ, Предсједништво БиХ састоји од три члана: једног Бошњака и једног Хрвата, а сваки од њих се непосредно бира са територије Федерације, и једног Србина, који се непосредно бира са територије Републике Српске.

„Комшић, на свој ‘грађански’ начин покушава ове пресуде контекстуалним полуслијепим читањем представити као темеље неке нове замишљене плуралистичке, мултикултуролошке етничности /доминације већинског народа/ не наводећи кључно одређење и тих судова у наведеним предметима да, не само да не искључују конститутивност, него ово начело додатно јачају констатацијом да је ријеч о уставном надначелу, надкровљујућем начелу – принципу Устава БиХ“, појаснио је Каран.

Према његовим ријечима, и професор /Радомир/ Лукић је коментаришући Комшићеве наводе и позивање на ове пресуде с циљем да БиХ одустане од конституитвности навео да пресуда „Сејдић-Финци“ не тражи елиминацију начела конститутивности, које је једини темељ који обезбјеђује опстанак БиХ и мир истовремено наглашавајући спорност саме пресуде.

„Ратификација допунског Протокол број 12 Европске конвенције о људским правима од стране БиХ /чије кршење је основ за наведене пресуде/ је проблематична, непотребна са више аспеката, непримјерена друштвеним околностима у којима је прихваћена. Ратификацијом Протокола број 12, БиХ је сама себи ставила омчу око врата.

Најбољи доказ зашто није требала ова ратификација је и чињеница да је и данас /у непромијењеним односима друштвене и политичке природе/, немогућа примјена и имплементација ових пресуда. Са овог аспекта би се могло констатовати да је Суд приликом доношења пресуда имао лоше процјене, намјере, понашајући се правно догматски не уважавајући опште околности настанка БиХ и стварних друштвених односа“, нагласио је професор уставног права.

У овом контексту, Каран је подсјетио на пресуду „Сејдић-Финци“ у којој је судија Љиљана Мијовић имала издвојено мишљење /којем се придружио судија Хајиев и Бонел/, у коме на најбољи начин наглашава дилему да ли су власти БиХ биле у потпуности свјесне могућих посљедица ратификације свих протокола на текст Конвенције у тренутку када су ту ратификацију и извршиле.

„Посебно истиче да је Дејтонским мировним споразумом конституисана БиХ, сачињена од два ентитета, док се у преамбули Устава констатује да само Бошњаци, Срби и Хрвати чине конститутивне народе, а друге етничке групе које нису учествовале у оружаном сукобу оставља по страни. Рјешавање њихове правне позиције, наглашава Мијовић, као изузетно осјетљиво питање, остављено је за нека мирнија и политички мање осјетљива времена.

Структура државне власти је била једино могућа кроз принципе политичког компромиса постигнутог мировним споразумом, успостављање механизма равнотеже, као и спречавања превласти било којег народа у процесу доношења одлука, кључни су аргументи наведеног издвојеног мишљења, актуелног и данас“, навео је Каран.

Професор Каран је подсјетио и на сегмент издвојеног мишљења судије Бонела који се пита „… да ли су права двојице апликаната да се кандидују на изборима тако неограничена и приморавајућа да пониште мир, сигурност и јавни ред…“ мислећи при томе да се тиме може нарушити Дејтонски мировни споразум као рјешење постигнуто дуготрајним и упорним преговарањем између конститутивних народа, истовремено подсјећајући да ова пресуда нарушава Дејтон као међународни споразум и поставља питање да ли то може урадити било који суд.

„У БиХ је неопходно очувати мир и стабилности, а то је могуће само уз уважавање женевско-њујоршких основних договорених принципа у којима је конститутивност надначело, принцип и уставна норма, оквир могућег – супротан принципу доминације као оквира немогућег“, закључио је Каран.