Ђорђе Михаиловић био је чувар српског гробља „Зејтинлик“ више од шест деценија, а данас је преминуо у 96. години.

Деда Ђорђе је преминуо у својој кући, окружен породицом, супругом, кћерком, има и двије унуке и двоје прауничади. Већ двије недјеље био је јако лоше. Промјене времена никако нису одговарале његовим плућима, с којима је одувијек имао проблема. Већ је годинама био нарушеног здравља, а умро је како је и желио, у својој кући са породицом. Жеља му је била да буде сахрањен на „Зејтинлику“, гдје му почивају и отац и деда.

Нажалост, дека Ђорђе није дочекао 100. рођендан.

Још 1. маја давне 1928. рођен је Ђорђе, који ће од корова и од заборава шест деценија чувати гробове српских јунака. Трећа је мушка глава ове српске породице из Црне Горе која више од 100 година задужује Србију и Србе. Човјек који је постао наша икона. Дане је проводио у свом дому, у родном Солуну. Не скидајући српску војничку униформу и, подразумијева се, шајкачу, деда Ђорђе је уз своју вољену Фотини окружен и симболима српства, одличјима, плакетама.

– Историја породице Михаиловић почиње са мојим дедом, који по завршетку рата остаје овдје, у Солуну. Деда Саво био је први чувар Зејтинлика, па затим мој отац и онда ја. Цијели живот сам провео на гробљу – причао је дека Ђорђе.

Од 1961, по смрти оца, и сам је постао чувар гробља.

– Долазили су војници – ветерани рата да запале свијеће својим страдалим друговима, браћи, кумовима… Касније, како су године пролазиле, а они поумирали, почели су да долазе њихови потомци – додао је тада старина.

Равно 61 годину деда Ђорђе је дочекивао и испраћао Србе. Под маслином, с увијек пуном чашицом ракије за сваког ко дође. Најприје да се попије за покој душе јунака, па за здравље њихових потомака. Сједећи за сточићем у хладу рецитовао је јуначке стихове. А иза, из зеленила, милеле су корњачице…

– Свих ових година поштовали су ме сви – Србија, наш конзулат овдје у Солуну и сви наши људи који обилазе гробље. Сада ми дани пролазе мирно, породично. Здравље и године ми не дају другде до да будем код куће. Сада ми је важно да вам кажем нешто. То причам толике године и то сви треба да знају – најбитнија је наша домовина, наша Србија! – истицао је деда Ђорђе.

Највећа жал му је била што Михаиловићи више неће ‘одити поред јунака. Сина, како прича, бог му не даде. Кћерка је ту, али за посао чувара, вели, треба мушка снага. Али међ’ јунацима почивају Михаиловићи. И зато само једно моли.

– Овдје на гробљу, поред наших војника, крај којих смо сви године провели, сахрањени су ми и деда и отац. Сад само једну жељу имам – да будем сахрањен ту, поред њих, међу нашим војницима. И обавезно да ме сахране у нашој, српској униформи, у којој сам цијели живот провео. Надам се да ће ми Србија ту жељу испунити, то јој остављам у аманет – говорио је деда Ђорђе.