Хваљен и куђен, херој и терориста, човјек који је страдао од руке исте династије у чијем устоличавању је учестовао… узузетан војник и “завјереник по професији”, Драгутин Димитријевић Апис остаје личност о којој до данас трају полемике.

Неспорно је да је ријеч била о човјеку који је био један од главних завјереника у Мајском преврату када су у свом двору убијени Александар и Драга Обреновић и поново устоличена династија Карађорђевић. Вјеровао је да су Обреновићи тирани, а да је војска под њима обешчашћена и понижена.

Иако је атентатом освојену власт препустио политичарима и династији Карађорђевић, Апис је цијелу деценију имао водећи утицај у војним пословима Србије.

КАКО ЈЕ АПИС ПОСТАО НАЈМОЋНИЈИ ЧОВЈЕК КОД СРБА

Маја 1911. са неколико српских официра и цивила, Драгутин Димитријевић оснива тајну организацију “Уједињење или смрт!”. Ово друштво у народу је остало много боље познато под називом “Црна рука” а њено језгро формирано је још прије свгравања Обреновића, подсјећа портал Лепоте Србије.

Крајем 1913. године потпуковник Апис је постављен за шефа Обавјештајног одјељења српског Генералштаба. Причало се да је он најмоћнији човјек у Србији. Његови агенти су прикупљали информације о свему и свима, а “црнорукаши” су давали потпору и радили на идеји уједињења свих Срба у једну државу. Одатле и приче о томе да је управо Апис контролисао рад “Младе Босне” и да је, ако и није учестовао у организацији, онда свакако знао за припреме атентата на надвојводу Франца Фердинанда.

Пуковник Драгутин Димитријевић био је велики патриота. Био је невин, али су га се српски политичари бојали. Био је неко ко је могао да контролише афере у Србији послије рата. Зато су лидери српске владе ријешили да га елиминишу – записао је касније о Апису хроничар и велики пријатељ српског народа Арчибалд Рајс.

У јуну 1914. године, Александар Карађорђевић постаје регент. Он је знао колика је Аписова моћ и колику опасност овај човјек може да представља – и по регента лично и по круну.

Борба њих двојице за превласт постала је легендарна. Принчеви пријатељи и присталице у војсци, образовали су “Бијелу руку” – пандан ономе што је била група окупљена око Аписа.

ПАД И ПОСЉЕДЊЕ РИЈЕЧИ

Усред огорчене борбе за превласт, догодио се Први свјетски рат и највећи егзодус српског народа. Сукоб се из Београда преселио у Грчку. За коначни обрачун, и Апис и регент Александар изабрали су Солун…

Драгутину Димитријевићу се данас преписује одговорност за један мање познат и неуспјели атентат – на принца Александра Карађорђевића 11. септембра 1916. код мјеста Острова, у позадини Солунског фронта.

Том приликом је, наводно, на регентов аутомобил испаљено више пушчаних плотуна. Због овога, Апис је заједно са још десеторицом “црнорукаша”, ухапшен у децембру исте године. Случај против њих данас је познат под називом “Солунски процес”.

За вријеме суђења које је трајало пуна два мјесеца, многи су се окренули против Драгутина Димитријевића. Иронично, главни противник постао му је управо човјек чију је династију довео на власт. А против принца се овог пута није могло… казна је била извјесна.

Драгутин Димитријевић је осуђен на смрт. Стрељан је заједно са артиљеријским мајором Љубомиром Вуловићем и Радом Малобабићем 26. јуна 1917. године.

Прије стрељања, Апис је, исписујући своју посљедњу вољу, рекао: “Нека Србија буде срећна и нека се испуни наш свети завјет уједињења цијелог српства, па ћу и ја послије своје смрти бити срећан и блажен…”

Организација “Уједињење или смрт” овим је званично престала да постоји мада је до данашњих дана остала прича о њеном обнављању и дјеловању које сеже до свих догађаја у новијој српској историји.

На обновљеном судском процесу, послије Другог свјетског рата, 1953. године у Београду, Драгутин Димитријевић Апис је рехабилитован, а његове заслуге су још једном у историји признате.