Представљамо вам текст свештеника Александра Јермолина о томе да ли постоје “чини” и “уроци”, видовњаци који православним симболима могу отклонити нечију недаћу и како се православна црква поставља према свему томе.

„Скидам чини“, „бацам чини“ – ови и слични огласи су 90-их година пунили рекламне странице новина скоро сваке врсте. И реклама је донијела своје „резултате“.

„Оче, бацили су на мене зле чини“, – или: „Оче, препоручите ми добру икону против урока“, – послије двије деценије ове фразе често чујеш од разних људи, који долазе у цркву. И не само од оних што просто „зађу“ у цркву – дешава се и да бака, која више година иде у цркву, уздахне на исповјести: „Ето, бацили су чини на мене, тешко ми је да ходам“.

Појмови као што су „урок“ и „чини“ су се чврсто усталили не само као ријечи које се често користе, већ су постали саставни дио погледа на свијет многих наших суграђана и заузели своје мјесто негдје поред појмова „добре и зле енергије“ и многих других езотеричних термина. Овдје треба придодати и цијелу групу „видовњака“, који у својим процедурама „скидања и бацања чини“ користе православну симболику: свеће, иконе и још много тога. Послије свега тога обичном човјеку може да се учини да заиста и постоје те чини. И ту је неопходно разјаснити како се Православна Црква односи према таквим појмовима.

Оно што не постоји

„Чини“ и „уроци“ – то је оно што не постоји. Постоји само оно што човјек допушта злим силама да му учине. Преподобни Пајсије Светогорац је говорио: „Црне снаге таме су немоћне. Само их људи, удаљавајући се од Бога, чине снажнима, зато што дају ђаволу право на себе».

Сваки хришћанин је позван да исповједа своју вјеру у пракси. „Вјера без дјела је мртва“, – говори апостол Јаков (Јак. 2:20). И заиста, веома често можемо да видимо како човјек који се удаљио од Цркве, почиње да се заноси различитим „паранормалним догађањима“. Навешћу још један цитат. „Сваки човјек у својој души има простор величине Бога, и свако га испуњава како може“, – ове ријечи припадају непоколебљивом атеисти Жану Полу Сартру. Чак и он је то разумио! Исти је случај и овдје: ако се човјек удаљава од Бога, он може да се примакне само једном – ка Његовом непријатељу, то јест ка ђаволу.

„Ко није са мном против мене је; и ко не сабира са мном, просипа“ (Мт. 12:30).

Савремени човјек има сан – да буде као сви. Вјероватно су сви чули расуђивања многих наших савременика, у стилу: „ја нисам урадио ништа лоше“ и „радио сам оно што и сви“. Али у духовном животу не можеш да будеш осредњи – нема „сивог“ у Православљу. Постоји или добро, или зло. А када чојвек наивно расуђује, мислећи да није ништа лоше урадио, док притом вјерује „као и сви остали“, тојест „у души“, а без Цркве, онда треба да постави себи искрену дијагнозу – од Христа је такав човјек отишао. А то значи само једно – он је сада отворен за свакакве нападе злих сила, које неће оклевати.

И ето, човек је отишао од Христа. Почињу различити напади злих сила. Човјек сматра да су на њега бацили чини и почиње да „се бори“ са њима. А ту тржиште магијских услуга нуди огромни асортиман. Можеш покушати да се унапред заштитиш од чини, можеш да их „скинеш“. Ако хоћете да се оградите од потенцијалног бацања чини, онда треба да носите црвен конац, правилно да убодете чиоду, можете да носите „Фатимино око“ и многе друге варијанте амајлија све до потпуне егзотике.

Само треба да имамо на уму духовну суштину таквих пракси – то је исто као и обраћање злим дусима. Често говорим људима који долазе у храм са црвеним концем или „Фатиминим оком“ да они носе на себи малог ђавола. Можда је то мало оштро али је ефикасно. Већина људи ове конце кидају и бацају већ у самом храму.

Скоро да нема смисла да пишем и о „скидању чини“, јер је то тај исти концепт „клин се клином избија“. И јасно је да обраћање злим дусима за помоћ против злих духова доводи до само једног резултата – продубљења робовања злим силама.

„Безгрешне љубавне чини“

Дотаћи ћу се само једног битног детаља „скидања чини“. „И није чудо, јер се сам сотона претвара у анђела свјетла. Није дакле ништа велико ако се и слуге његове претварају као слуге правде“ (2Кор.11:14) – речено је у Новом Завету. Не постоје „безгрешне чини“, исто као што гатаре, видовњци (и други слуге ђавола) не могу бити православни хришћани. Такви могу колико им воља да се користе православним обиљежјима, да вам предлажу да запалите свијеће у цркви, или у току магијске сеансе, могу да се служе иконама и изводе многе друге ритуале. Али присјетите се ријечи апостола Павла, које смо навели горе. Не дозволите да вас заведу ови спољни православни симболи – суштину то не мења.

Шта да радимо?

Треба да живимо духовним животом то је једноставан одговор. Треба да се сјећамо да хришћанин има само једну „алтернативу“ – или да буду са Богом, или да падну у руке Његовог непријатеља, подсјећа портал видовдан.
А живјети духовним животом значи у пракси остваривати своју вјеру. Т ојест, треба искрено да се молимо, да редовно учествујемо у Светим тајнама, а не само да „вјерујемо у души“. У супротном, таквог човјека чекају и „уроци“, и „чини“, и остали напади злих духова.

Свештеник Александар Јермолин