Добар дио Срба ће вам рећи да је за њих „док не пробају лава, свиња краљица животиња“. Ово нарочито важи за вријеме око нове године и Божића јер се за ове празнике трпеза не може замислити без свињског печења. О томе, како је дошло до овога, заправо постоји веома занимљива прича.

Од 15. вијека па све до поновног стицања независности у 19. вијеку, Срби су живјели под турском управом. У овом периоду аге и бегови имали су право да у било ком тренутку ушетају у куће српског становништва и траже храну за себе и коње, као и друге потрепштине.

У случају када би домаћин одбио неки захтјев, Турци би се светили цијелој породици, а неки од случајева страшног зулума запамћени су до данас.

Управо у ово вријеме, прича каже, родио се и обичај да Срби за Божић једу свињско печење, подсјећа Историјски забавник.

– Постоји легенда да су Срби, како би их Турци за овај велики празник оставили на миру, почели да припремају свињетину и то на ражњу, у дворишту, испред куће, да сви виде и осјете. Како је Турцима било забрањено да једу ово месо, а чак и да уђу у дом гдје се свињетина спрема, морали су да за Божић заобиђу српске домове – каже за историчар Станислав Сремчевић и додаје да су Срби, док су јели јагњетину за празнике често остајали без ње јер би им је Турци отимали.

Са свињским печењем, Срби су обезбиједили да Божић проведу у миру и без нежељених гостију, а временом се, према предању, обичај проширио и на остале велике хришћанске празнике.

– Вјероватно је да у причи има мало истине јер су Срби и у другим случајевима налазили начина да “извдрају” турским освајачима. Иако је њу данас немогуће поткријепити историјским изворима, свакако је ријеч о симпатичној божићној легенди – закључује Сремчевић.

Зато када сједнете за празничну трпезу и на њој нађете свињско печење, уз чашицу (или двије) испричајте пријатељима и породици причу о свињетини, Србима и Турцима. Све ћете насмејати и гозбу наставити у доброј атмосфери.