Игуман Илија је 1993. године донео свети огањ из Јерусалима у манастир Јована Крститеља изнад Горњег Матејевца надомак Ниша. Од тада чуда не престају да се дешавају. Доношење светог огња било је велики догађај.

Временом, богомоља, до које се стиже макадамом и лошим шумским путељцима, скоро је заборављена. Тек понеки верник и залутали туриста дођу до цркве на сврљишким планинама. А тамо, огањ и даље гори! Отац Илија је у међувремену умро у Светој земљи. Јован Мандић је један од ходочасника који је са њим донео огањ из Израела.

– Прењели смо га у железничком фењеру – каже Јован Мандић. – Када се свети огањ изнесе, народ који га први узме биће срећан. Протосинђел Јован Стојановић, старешина манастира, пре неколико година је открио богатства ове богомоље.

– Поред огња, чувамо икону са ликом светог Јована, која је мироточива од 1998. године – причао је отац Јован.

Судбина се често најављивала у овом манастиру. Отац Илија је 1998. године, годину дана пре НАТО бомбардовања, од пријатеља из Грчке тражио помоћ да се протумачи што се наше кандило непрестано љуља и када нема ветра, и добио је јасан одговор да стиже опасност са небеса.

– Чувамо два ребра и кости светаца из Јерусалима, а икона нам је исцелитељска. Захвални верници су од сребра излили сваки орган који им је излечен по боравку у овом манастиру.Отац Јован је причао је и да је један припадник 63. падобранске јединице пре одласка на Космет дошао у манастир и да му је поклоњен примерак Светог писма.

– Требаће ти – тако му је речено на извињење војника што у Бога до краја не верује. На Космету је погођен, а зрно је остало у Светом писму.

После Октобарске револуције у Русији, у манастир долазе руске монахиње, које ту оснивају школу за слепе. Према једном предању, војвода Стеван Синђелић се са својим ратницима причестио у манастиру пре погибије на Чегру.

И данас постоје остаци камених грађевина које су делиле Карађорђеву Србију и Отоманску империју на почетку 19. века. Граница је тик до извора са водом за коју народ верује да је чудотворна.