Гордог и преког погледа, мудра, стамена и храбра, а заправо осјетљива, крхка и њежна, тако би се могла описати Исидора Секулић, књижевница, публициста, ликовна критичарка, есејиста и прва чланица Српске академије науке и умјетности.

Изузетна појава на књижевној сцени у периоду када се положај жена у књижевности није толико уважавао“, каже Предраг Петровић, професор на катедри за српску књижевност на Филолошком факултету у Београду.

Додаје да је успјела „да истрпи све нападе и остане вјерна себи и писаној ријечи.“

Њени преводилачки радови и та невјероватна приврженост књижевности је нешто што се заиста и у другим развијенијим културама ретко налази“, каже професор за ББЦ на српском.

Управо са њом се, како каже, постављају темељи позиције књижевнице на српској, јавној, књижевној сцени.

„Књижевност, али и умјетност у цјелини посматрала је као врхунску могућност човјека да превазиђе све друштвене и историјске ограничености које им намеће друштво и традиција“, прича овај београдски професор.

Умрла је пре 64 године у Београду, а у пола вијека стварања оставила је велики број дјела, есеја, путописа и ликовних критика.

Ратни трагови

Живот ове књижевнице обиљежила су два балканска и светска рата, али је „она била довољно мудра да се прилагоди тим околностима ратне сценографије у којој је провела највећи дио живота“, прича Лаура Барна, књижевница која је годинама истраживала живот Исидоре Секулић.

Глад и сиромаштво нису је заобишли, па се зими смрзавала јер није имала огрева, тек би пред ноћ запалила по коју цјепаницу коју је доносила из шетње по Топчидеру, београдском насељу гдје је живела.

„Само да огрије прсте како би могла да пише или да куца на писаћој машини“, прича Барна за ББЦ на српском.

Али су дјеца из комшилука којој је држала часове језика одлазила на оближњу пругу и у џеповима капутића сакупљала угаљ који би испао из претоварених њемачких вагона возова и остављали га пред Исидорину капију препричава ова списатељица.

„Неријетко су јој доносили у шерпицама и поврће из баште, јер је Исидора у ратно вријеме одбијала да претвори двориште у повртњак.“

Због сиромаштва била је принуђена и да прода клавир, што јој је, каже Барна, тешко пало, јер јој је музика много значила.

„Није хтјела да зна у коју кућу одлази, јер је знала да га је купио неки власник оближње виле.

„Оставила је партитуру на диркама и изашла у шетњу док су га износили из куће“, додаје Барна.

Иако није била директно изложена борбама, ратна искуства која је осјећала у свакодневном животу најбоље је описала у збирци приповедака Из прошлости која је објављена по завршетку Првог светског рата, записао је Драган Бабић, научни истраживач.

Она, како пише Бабић, свједочи животу у поробљеној домовини и свакодневном животу Срба у Војводини и Славонији погођених ратом.

Чести одласци до пијаце и чајанке у пет

Исидора Секулић се неколико пута селила.

Детињство је провела у Руми, Земуну и Новом Саду, гдје је похађала и Вишу дјевојачку школу.

„У школској торбици, долазећи кући, налазила сам поруке подсмјеха, моје карикатуре, и све се сводило на то да забијам нос у књигу и да се правим важна.

„Ја нисам забијала нос у књигу, али су ми они око мене придавали важност коју сама себи нисам давала“, описала је Исидора дјетињство.

Пратећи пут књига стиже до Берлина, гдје је прије тачно једног вијека докторирала.

Међутим, рана смрт свих њених чланова породице промениће јој живот.

Због крхког здравља још више ће се осамити.

„Повучена сам и живим међу књигама“, умјела је да каже.

Удавала се једном, у Норвешкој, али јој је супруг убрзо преминуо.

Посљедња адреса на којој је боравила јесте приземна кућица са малом баштом, и „дворишним звоном увијеном у крпу“ на Топчидерском брду у Београду,

„У њеној кућици све је било сређено до перфекције“, каже Лаура Барна.

Додаје да је Исидора често одлазила на пијацу, вољела коње и уживала у чајевима.

Неколико година прије смрти, за пријатеље је организовала сталне чајанке четвртком у 17 сати.

„Њена кућа постајала је прави епикуров врт у ком се окупљала елита.

„Ненаметљиво би задавала теме за разговор, а послије дискусије би сједала за клавир и музиком завршавала чајанке“, прича Барна.

Професор Поповић сматра да је можда тим недељним дружењима успјела да „превазиђе усамљеност и издвојеност која ју је пратила током живота“.

Ко је Исидора Секулић?

Рођена је 16. фебруара 1877. у Мошорину.

Учитељску школу завршила је у Сомбору, Вишу педагошку у Пешти, а докторирала је у Берлину.

Говорила је седам језика.

Нека од њених најзначајнијих дела су: Сапутници, Писма из Норвешке, Из прошлости, Ђакон Богородичине цркве, Кроника паланачког гробља, Записи о моме народу, Његошу књига дубоке оданости.

Написала је многе критичке списе на пољу музике, позоришта, архитектуре.

Била је чланица бројних женских организација, једна је од оснивача Удружења учитеља средњих стручних школа.

Преминула је 5. априла 1958. у Београду.