Није било лако са византијског двора доћи у егзотичну, али дивљу и „варварску“ Србију и преко уговореног брака постати супруга не престолонасљедника, ни владара него његовог средњег сина. Управо то била је судбина Евдокије Анђел, прве стране принцезе на двору Немањића.

Евдокија Анђел била је синовица византијског цара Исака ИИ Анђела и ћерка његовог насљедника, Алексија ИИИ Анђела. Жена принца Стефана Немањића постала је као дио договора њеног стрица и великог жупана Стефана Немање и тако постала прва страна принцеза на српском двору.

Ипак, неће дуго проћи, а Евдокија ће понијети и неке друге епитете. Зваће је “гријешна”, “непослушна”, “шугава”, њен брак ће имати сраман крај, а византијска љепотица постаће и прва принцеза протјерана из Србије… и то све за само једну деценију, подсјећа Историјски забавник.

Љепота са којом се будила Византија

Мора да је за младу и прелијепу принцезу, ону за коју се причало да у свакога јутра обасјава сунцем Византију, била огромна разлика када је са двора државе називане и “центром свијета” дошла у егзотичну, али дивљу и “варватску” Србију, земљу која се тек борила за своју самосталност и идентитет.

Док је Немања владао државом, Евдокија је била скоро непримјетна. Није се мијешала у политику, мудро је стајала по страни и посветила се подизању и васпитању дјеце – са Стефаном Немањићем имала их је четворо – Радослава, Предислава, Владислава и Комнену.

Управо је она одиграла кључну улогу у васпитању дјеце, а посебно снажан утицај имала је на најстаријег сина Радослава, који је одрастао у човјека који се осјећао више као Грк него као Србин.

Све се промијенило када је Стефан Немања свог средњег сина и Евдокијиног мужа ријешио да именује за насљеднка. Принцеза је тиме добила титулу велике жупанке, а сматрала је да јој по праву и пореклу припада и дио власти.

У наредним годинама брак Евдокије и Стефана Немањића постајао је све климавији. Велики жупан био је склон невјерствима и имао је велики број “дружбеница”. Евдокија му је замјерала да је запоставља и превише пије. Са друге стране, у Стефановим очима, Евдокија је превише привлачила мушку пажњу и понашала се како не приличи супрузи српског владара.

“Шугава” принцеза

Неминовно – дошло је до краха брака иако се историчари не слажу око разлога. Неки тврде да је Стефан Евдокију ухватио у невјерству, па наредио да јој се скину хаљине, и да се нага пјешке протјера из земље.

Да у причи о Евдокијином неверству има дијелова истине свједочи и запис охридског архиепископа Хоматијан који је забиљежио да је Стефан данима дубоко патио због “срамоте коју му је Евдекија нанијела”.

– Часна жена у дому мужа свога дража је од свакога бисера и драгога камена – записао је касније први српски краљ Стефан Немањић.

Други наводе да је принцеза обољела од шуге, па ју је српски владар отјерао да се и сам не би заразио.

Они рационалнији ипак ће рећи да је до развода дошло у склопу окретања Србије ка Западу и покушаја Стефана Немањића да на двору Латина пронађе нову жену уз коју би, од папе, добио и краљевску круну.

Какогод, епилог је био исти – Евдокија је постала прва владарка Србије која је протјерана из земље. Њен и Стефанов брак, дуг десет година, поништила је црква, и обоје су били слободни да потраже друге животне сапутнике.

Дјеца су, наравно, остала на српском двору.

Жена “модерних схватања”

Након што се вратила у Византију Евдокија није дуго самовала. Прво је постала љубавница Алексија Дуке Мурзуфла, који је почетком 1204. произведен у цара у вријеме када су се крсташи, захваљујући скретању Четвртог крсташког похода, умјешали у унутрашње сукобе у Византији.

Свеже разведена принцеза се и удала за свог љубавника, али је он недуго послије ослијепљен и то од стране Евдокијиног оца, прогнаног цара Алексија ИИИ.

Ослијепљеног Алексија В су затим заробили крсташи који су га погубили 1205. године. Евдокија је била очајна и бијесна, док је отац на њене увреде одговарао да је бестидна и да треба да се стиди својих раскалашних љубави.

Евдокија се удала и трећи пут и то за Лава Згура, византијског великаша који је владао Коринтом, али ни ту није пронашла срећу. Згур је 1208. извршио самоубиство након што су га Латини опсели у коринтској тврђави.

Након толико несрећних љубави Евдокија је отишла у Малу Азију својој сестри Ани и тако нестала са историјске сцене. Зна се да је преминула око 1211. године.