Светомир Николајевић први је Србин номинован за Нобела. Рођен је 27. септембра 1844. године у Радуши крај Уба. Био је члан Српске краљевске академије, а у периоду од 3. априла 1894. године до 27. октобра исте године премијер Србије.

Такође, био је градоначелник Београда и министар унутрашњих послова, један од оснивача Радикалне странке, Друштва Светог Саве, али и београдске масонске ложе „Побратим“.

Студије на филозофском факултету започео је Београду, али школовање је наставио као државни питомац за историју и свјетску књижевност у Цириху, Берну, Паризу и Лондону.

Послије тога постао је први професор који је студентима квалифоковано тумачио западноевропску књижевност.

Одувијек је био активан у политици, најприје као један од оснивача Радикалне странке, а затим и као народни посланик у скупштини, наводи Србија данас.

У истој години био је министар унутрашњих послова и предсједник владе. Као предсједник владе укинуо је Устав из 1888. године, у чијем је писању учествовао.

Редовни члан Српске краљевске академије постао је 1887. године, док је 1915. године европски ауторитети предложили су га за Нобелову награду за мир. Разлог је био што је Николајевић био велики поборник међународног мировног покрета и залагао се за унапређење свјетског мира. Нажалост, Србија је тај приједлог није подржала и практично га је одбацила. Те године Нобелов комитет није ни додијелио награду за мир.

За вријеме Првог свјетског рата остао је у Србији, живио је у једном селу код Пожаревца. Добио је понуду окупатора да буде цивилни гувернер окупиране Србије, али понуду је одбио.

Од заборава га чува улица у Београд, на Звездари, која је названа по њему, као и Основна школа у родном селу Радуше.

Умро је 1922. године у Београду, сахрањне је на тамошњем Новом гробљу.