Тешко је тачно рећи, на који су начин Лужички Срби успјели да пронесу своју словенску културу кроз страхоте европских ратова и мрака.

Лужица — Етничка географија нам понекад приређује невјероватна изненађења. Штавише, археолози и историчари који се баве проучавањем народа и народности, признају да је немогуће до макисмума разумјети ову науку, увијек искрсну некаква неслагања, која касније развијају чак и супротну теорију.

Један од најневјероватнијих народа — Лужички Срби, Словени, чији је идентитет био на највишем нивоу, као и спремност да се суочи са културним и језичким окупацијама, висок је и у нашим данима, када авет глобализације дугим корацима мјери дужину и ширину наше планете, наводи аутор текста Славиша Лекић – теолог, путописац, професор и колумниста.

Историјска прекретница

Лужички племенски савези потичу из 6-7 вијека. Народна помјерања током Велике сеобе народа, Словене трновске културе насељева на обали ријеке Елбе (Лаба), компактно населивши оно што се сматрало „исконском њемачком“ територијом. Лужичка племена створила су моћне војне савезе са Милчанима, Далеминцанима-Гломачанима и другим западнословенским народностима. До 10. вијека војни савез Лужичких Срба проширује свој утицај на огромни регион између Елбе и Одре. До 9. вијека за једног од главних историјских хероја Лужичких Срба сматран је — књаз Милидух, који је „чврстом руком управљао српским племенима“, преноси портал Башта Балкана.

Залазак „сунца“ аутохтоне лужичке државе настаје крајем 10. вијека наше ере. До тада су германска племена успјела да се учврсте на сјеверу централне Европе, огњем и мачем спалили и искоренили аутохтоно становништво. Већину Словена у региону су већ истријебили или, у најбољем случају, поробили и асимилирали. У току германизације и покрштавања, а у циљу очувања идентитета лужичани се раздјелише и населише два мања региона на истоку Њемачке.

Тешко је тачно рећи, на који су начин Лужички Срби успјели да пронесу своју словенску културу кроз страхоте европских ратова и мрака. Као што је познато, остала словенска племена централне Европе ишчезла су са њене географске карте и то након само 13 – 14 вијекова, исто и као Балтички Словени – апсорбовани њемачком експанзијом. Ипак, лужичани су буквално спасли скоро све своје националне особености. Све до данас Горњи и Доњи Лужички Срби сачували су свој језик, првобитну архаичност и због тога су поштовани као угледни лингвисти. Већина лужичких Срба се конвертује у католичанство или протестантизам, али ипак, њихов ниво самосвјести као нације постоји и данас.

Асимиланти и домороци: дуга борба за права на живот

Нијемци се никада нису према Лужичким Србима односили као према самосталном етносу, који је способан да развија сопствену културу и језик. Као што је већ поменуто, насилна покрштавања ових племена, углавном паганских, прошла је успјешно, али покушај да се уништи и изолује оно што одваја Лужичке Србе и њемачки народ, претворио се у потпуни неуспјех.

Лужички Срби у савременом друштвеном и политичком животу

Потомци Лужичких Срба живе на историјском подручју званом Лужица. Горње Лужице улазе у састав Слободне земље Саксоније, док Доња Лужица спада у дио покрајине Бранденбург. И тамо, и тамо Лужички Срби имају ограничену културну и територијалну аутономију. Имају законе којим промовишу очување свог језика и културе. Спонтано су Лужички Срби званично признати као један од ријетких националних мањина на територији Њемачке са свим пратећим законским карактеристикама.

У Немачкој постоји око 60.000 Лужичана, то је много мање него што је било прије 150-200 година, али њихова борба за самоодржање заслужује поштовање.

Лужички Срби нису подељени — њихов примарни језик постао је њемачки, али скоро сви знају и љубоморно чувају свој аутохтони дијалект. Лужички Срби су складно интегрисани у њемачким друштвеним активностима, њихова права заступа асоцијација Домовина, која се декларише као независна национална организација Лужичких Срба и постоји више од сто година. Под њеним покровитељством су десетине лужичкосрпских културних организација, које издају и књиге на локалним језицима. Према подацима, Домовину уважавају и до њеног им је мишљења стало, свим водећим политичаририма Брандебурга и Саксоније.

Лужички Срби су диван примјер словенског духа који су задржали чак међу туђом културом и у етнички њемачкој земљи. Они овде постоје хиљаду и петсто година, чувајућ своје јединствене карактеристике. Лужички Срби издржали су притисак моћних освајача и одбранили своје право на живот и на својој земљи. И то је примјер стварног народног јединства, на који се морамо угледати, ми, који себе сматрамо потомцима ових древних српских ратника.

Не можемо завршити чланак, а да не поменемо Варош Зербст – која се на лужичкосрпском назива Сербишће (њемачки назив је транслитерација, што значи да је лужичкосрпски назив оригинални), што би се на наш српски могло најадекватније превести као Србиште – налази се у округу Анхалт-Битерфелд, у савезној покрајини Саксонија-Анхалт, негде на пола пута између Магдебурга и Витенберга, и има око 22.000 житеља.

Али, откуд тамо Србиште? Па, Зербст је њемачки назив за мјесто које Лужички Срби зову – Србишће!

Негде половином 12. вијека кнез Алберт И од Анхалта добија Србиште на управу, а бочна грана његових потомака стиче звање кнезова од Анхалт-Зербста.

Све до прије десетак година, до територијалне реформе, био је главни град округа Анхалт-Зербст.

Првобитно су на тој територији живели Полапски Словени, чији су данас посњедњи насњедници Лужички Срби који тврдоглаво чувају своје име, језик и традицију (барем неки међу њима).

И оно што је важно за нашу причу је то да 2. маја 1729. године на свијет долази кнегињица Софија Августа Фредерика од Анхалт-Зербста. Историја је, међутим, није упамтила под тим именом. Остала је упамћена као руска царица Катарина Велика, која је руску државу проширила за пола милиона квадратних километара.

Због тога је данас постала један од највећих идола данашњег руског предсједника Владимира Путина, који својом владавином у историји жели бити уписан као достојан насљедник ове жене — лужичке српкиње.