НОВОСТИ

Ауторски текст Радована Караџића

06/03/2022

Сад знам како је „на оном свијету“. Све што си имао, имаш и даље, али си то морао да оставиш, можеш да волиш само издалека. Прописане мјесечне посјете породице, на свега два сата, тешко су и замисливе, а камоли изводљиве. Велика Британија је од наше отаџбине много даље него што смо мислили, иако Резолуција Уједињених нација (70/175) налаже да се казне служе што је могуће ближе дому. Резолуција иза које је стала и Велика Британија, коју, иако је обавезна, не поштује и не примјењује.

 

Радован Караџић

 

Многи невини Срби су расијани по националним затворима миле нам Европе, мада су они осуђеници Уједињених нација, дакле интернационални, и за њих би посебно морале да важе одредбе те резолуције УН. Ради њих је и донета.

Али, Британија је изгледа најмање интернационална у том погледу. Правила су строго њихова, домаћа. Нема ничега из моје културе, ни радија ни ТВ програма са Балкана, ни новина, па чак ни компјутера, без ког се не може бити писац. Чак ни радити на одбрани није могуће. А, на све то имам право. Услови у затворима су у том погледу средњовјековни, јер је сваки технички напредак за мене заустављен пред капијом затвора. Једном рјечју, ово је нељудска искоријењеност из сопствене културе и свођење човека на најмању могућу меру. Али, можда тако и треба – страдање невиних треба да буде потпуно. Овакву прилику да се обрукају пред свијетом и огријеше пред Богом самозвани господари овога свијета нису пропустили, вјероватно држећи се Достојевског: „Ако нема Бога, све је допуштено.“

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести