„Заставо моја, заставо тројна,

Свијено срце народа бојна“

15. септембар, Дан српског јединства, слободе и националне заставе.

Бања Лука

Петнаестог септембра 1918. године пробијен је чувени Солунски фронт, што се испоставило као одлучујуће за слом Централних сила у Првом свjетском рату, у историји познатом као Велики рат.

Српски народ је пркосан народ, спреман да брани своју слободу! Наше писмо и наша вјера су два неопходна елемента која смо сачували кроз историју од освајања и заборава и тако сачували наш идентитет. Наша слобода се огледа у томе да без страха и подигнуте главе на сваком дијелу земаљске кугле с поносом говоримо о својој народности. Наша слобода је и у томе што истичемо заставе на својим огњиштима.

Дан пробоја Солунског фронта властима Србије послужио је као повод да се 15. септембар прогласи Даном српског јединства, слободе и националне заставе, који се у Србији и Републици Српској обиљежава од прошле године.

Било би логично да се 15. септембар слави као дан солунских бораца, јер су Солунски фронт здруженим снагама пробили српски војници, са енглеским и француским, којима су се – из побједе у побједу, или из пораза у пораз, зависи ко са које стране гледа – прикључивали Грци, Италијани, Руси… Македонци посебно, премда њихово учешће ни вијек касније није валоризовано на прави начин, посебно у освајању Кајмакчалана, битке која је била увертира у освајање Солунског фронта.

Иако је ових дана поново актуелизован Јасеновац као најстрашније стратиште десетина хиљада Срба (Јевреја, Рома и хрватских антифашиста), истина је да је Велики рат опустошио Србију. Према валидним процјенама, побједу у Првом свјетском рату Србија је несразмјерно скупо платила: током рата изгубила је више од милион становника, што је било безмало трећина житеља, а више од половине мушке популације је страдало у тешким борбама и повлачењу кроз Албанију.

Почетак краја Великог рата У смрт, само не стајте!

Почетак краја Великог рата означен у јесен 1918. управо пробојем Солунског фронта, на који је српска војска пребачена с прољећа 1916. године.

На пресудни фронт, који је захватао неколико стотина километара у дужину, углавном су пребацивани војници Краљевине Србије, опорављени на Крфу после Албанске голготе, дугог повлачења након што је аустоугарска војска поробила Србију крајем 1915. године.

Српски војници су се борили са француским и британским војницима, против аустругарске, њемачке и бугарске дивизије. Прва битка коју су добили је освајање Кајмакчалана, септембра 1916., а два мјесеца касније освојен је и Битољ са околином.

Главнокомадујући био је француски генерал Франше д’Епере, који је јуна 1918., после савјетовања са српским генералима и регентом Александром Карађорђевићем, одлучио да се крене у пробој Солунског фронта.

Офанзива је почела на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак, где је била стационирана српска војска, шест дивизија са 140.0000 људи, укључјући и 25.000 добровољаца. Првом армијом командовао је Петар Бојовић, Другом Степа Степановић. Командант Штаба био војвода Живојин Мишић, уз регента.

„Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, од брзине продирања зависи потпуни успјех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вјером и надом јунаци напред у отаџбину!”, казао је Мишић у Заповјести српској војсци за пробој Солунског фронта од 13. септембра 1918. године.

Првог дана у борби пробијено је 11 километара Фронта, који су сутрадан проширени на 40 километара, чиме је означен слом централних сила. И на Солунском фронту и у Великом рату.

Освајање Ниша

Борбе су трајале данима, а највеће заслуге за пробој фронта и сам Франше д’Епере је приписивао баш српској војци: “То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у побједоносну слободу њихове отаџбине…“

Избијање српске војске на Вардар је оперативно-стратегијски пробој њемачко-бугарског фронта. Страдао је 681 српски војник, 132 су нестала, а 3.206 рањено.

Бугарска је 29. септембра пристала на примирје, а Немачка не, па се завршница Великог рата „селила” на сјевер. Прва српска армија је 9. октобра стигла до Ниша. Подилазећи положајима њемачке армије код Ниша, напредујући читавих 200 километара испред савезника и Друге српске армије. Иако усамљена – и противно одлуци Д’Епереа да сачека, три дана касније Прва српска армија ушла је у Ниш.

Три седмице касније и Београд је ослобођен, 1. новембра 1918.

Први свјетски рат, несумњиво највећа сроска кланица у историји, правно је окончан 28. јуна 1919. Версајским мировним уговором.

Пробијање Солунског фронта 1. семптембра 1918. био је најва тешке велике победе савезника, међу којима се истицала српска војска.

Након Првог свјетског рата настала је и прва Југославија, па су се војници који су били на две стране фронта нашли у истој краљевини и војсци. То важи и за војнике данашње Србије и Српске, јер су потоњи регрутовани у Аустроугарску војску из које су, по многим сведочењима, многи бјежали у српске армије.

Српски народ је пркосан народ, спреман да брани своју слободу! Наше писмо и наша вјера су два неопходна елемента која смо сачували кроз историју од освајања и заборава и тако сачували наш идентитет. Наша слобода се огледа у томе да без страха и подигнуте главе на сваком дијелу земаљске кугле с поносом говоримо о својој народности. Наша слобода је и у томе што истичемо заставе на својим огњиштима.

Палата предсједника Републике Српске

Наше јединство је вјечно и нераскидиво. Повезница међу Србима је њихова тешка прошлост која их је око заједничког циља спојила, а то је слобода. У 20.вијеку претрпио је српски народ велика страдања, а сада је 21.вијек постао доба његова уједињења.

„Наша обавеза да, цијенећи оно што нас је научила прошлост, радимо у име будућности“, предсједник Републике Српске, Жељка Цвијановић.

„Сви облаци да с’ развију – срџбе страшне понајвеће,

Па на њега да се слију, угасит’ га срцу неће!

Да с’ њега горда сила дигне, демон… онај љути,

Искру свету Српства мила не може ми отргнути.

Њему служим, вјерно, право, светиња ми мила то је!

Здраво да си, Српство славно, понајвеће благо моје!“

Наш идентитет је јединствен и другачији од осталих народа по томе што смо везивали државу и цркву. И у рату и у слављу, код Срба крст и застава иду скупа. Гдје се вијори тробојка, ту се и часни крст сија.

Гаврило Принцип- Бања Лука

Наши преци су некада просипали своју крв у земљу да бисмо ми на њој данас зидали куће и имали огњишта. Бити Србин је једно сасвим неописиво осјећање. Тај осјећај припадности једном народу о ком су кроз његову историју писали многи страни писци чудећи се његовој снази, истрајности и непресушној љубави према земљи. Срби су вјековима животима плаћали оно што би неки људи дали за неколико дуката. У томе је њихова величина. Житна поља, зелене равнице, брда и планине се не могу купити. Насљеђем се не тргује!

Аутор: Марија Милановић