Само уједињена са Србијом! Коначно ослобођење и уједињење – то је наша утамничена идеја и национална стратегија, а Српска је кључ те запекле браве.

Дрина није граница

Може се рећи да је уједињење српских земаља вишевјековна тежња, често пресвлачена, повремено затрпавана, али иста од кад се за српско име зна и прије бројних других имена наших држава и територија попут Рашке, Дукље, Травуније, па Црне Горе, Старе Србије и других.

Попут централног нервног система, једна ријека прожима све историјске моменте борбе за опстанак нашег национа. „Дрина никада није била граница, нити ће бити. Дрина је наша кичма. Она протиче кроз центар српских територија. О њој треба да пјевамо бар онолико колико пјевамо о Морави. Знате ли како је настала Дрина? Од суза српских мајки.”, изјавио је својевремемено један велики генерал који и данас страда у хашком казамату, због тежње за ослобођењем и сна о уједињењу.

Иако је Српска на мети дугих дипломатских цијеви са запада, њихово дејство не зависи од окидача у рукама свјетских моћника, него од наше истрајности и досљедности. „Планета постаје луткарско позориште у којем се више не зна ко игра на чијим концима и чија је судбина у чијим рукама. И поред свега, најважнија, најчистија истина је она да судбина Срба, Србије и Републике Српске зависи само од нас“, поручио је недавно Матија Бећковић, надајући се да ће нас из плитког сна подићи и разбудити, јер за разлику од Србије, Српска је константно будна. Једино се западно од Дрине чује довољно гласно да смо народ који је протјеран из Хрватске, народ који је бомбардован противно међународном праву, народ кога више нема у Сарајеву, који нестаје у Призрену и који је, на крају, највећа жртва свих ратова који су му на Балкану у посљедња два вијека наметнути са циљем да се умори, преда и нестане! Српска је тај пркос светским моћницима, њиховим плановима и подјелама унапред зацртаног плијена.

Српска је свеправославни бастион и ту чучи тајна упорног одупирања егзекуције давно донијете смртне пресуде над нама.

Најугроженија српска земља слави Светог Стефана, своју славу, свој привремени дан државност, јер када се наше наде отјелотворе и на Палама ће на Сретење српска гарда подизати тробојку певајући „Боже правде“ свједочећи о овоземаљској побједи истине над злом, за коначно смирење оних који леже у Сокоцу као темељ наше слободе.