Предсједник Србије Александар Вучић предао је јуче у Београду српском члану Предсједништва БиХ Милораду Додику преднацрт заједничког закона о заштити српског језика и ћириличног писма који би требало да усвоје скупштине Србије и Републике Српске на Дан националног јединства 15. септембра.

закона о заштити српског језика и ћириличног писма

Предсједник Србије Александар Вучић предао је јуче у Београду српском члану Предсједништва БиХ Милораду Додику преднацрт заједничког закона о заштити српског језика и ћириличног писма који би требало да усвоје скупштине Србије и Републике Српске на Дан националног јединства 15. септембра.

Вучић је поводом тога истакао да се са Додиком сагласио да је сарадња Србије и Републике Српске изузетна на свим нивоима и да српски народ не смије себи да дозволи било какве сукобе и повратак у прошла времена.

„Наше заједништво и јединствено деловање на пољу економије, културе, образовања, историјског сећања ниједног тренутка не сме бити доведено у питање“,  поручио је Вучић истичући да је са Додиком водио суштинске разговоре о будућности цијелог региона.

Пуни назив предложеног законског акта у који је „Глас Српске“ имао увид је Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма. Тај закон креиран је у форми нацрта намијењеног Народној скупштини Србије који треба да послужи као основ за израду истовјетног закона у Републици Српској.

Према том закону, предвиђено је да се српски језик и ћирилично писмо, као матично писмо обавезно употребљава у раду државних органа, градова и општина, установа, јавних предузећа и јавних служби, професионалних и струковних удружења на националном и међународном нивоу, те јавних медијских установа и других организација кад врше послове којима се уређује службена употреба језика и писама, као и да се рад у области образовања остварује на српском језику и ћирилици.

Обавезна употреба српског језика и ћириличног писма, наводи се даље, обухвата и правни промет и укључује и исписивање назива, сједишта, дјелатности, назива робе и услуга, упутстава за употребу, информација о својствима робе и услуга, гаранцијских услова, понуда, фактура, рачуна и потврда.

„Културне и друге манифестације које се финансирају или суфинансирају из јавних средстава морају имати лого исписан на ћириличном писму“,  предвиђа закон.

Поред тога, предвиђено је и оснивање савјета за српски језик са задатком да прати и анализира стање у области употребе српског језика у јавном животу и спровођења мјера ради заштите и очувања ћириличног писма и даје препоруке, приједлоге и стручна мишљења ради унапређења тог стања. Закон предвиђа и да се могу установити пореске и друге административне олакшице за привредне и друге субјекте који у свом пословању користе ћирилично писмо, што укључује и коришћење тог писма у електронским медијима и приликом издавања штампаних гласила.

Предсједница Удружења лектора Републике Српске Александра Савић каже да је закон добро осмишљен зато што говори о „закону о очувању и заштити ћириличног писма“, а не о „закону о употреби ћирилице“, али истиче да ће проблем бити у пракси у Републици Српској.

„Постоји разлика у уставима ових земаља, јер је у Србији службени језик српски, а писмо ћирилично, док у Српској статус службеног писма имају и ћирилица и латиница. Рјешење за тај проблем у Републици Српској може да буде формулација „кад год се ради о српском језику, обавезна је употреба ћирилице“,  каже Савићева.

Она поздравља предвиђене олакшице за привредне субјекте будући да би неке промјене назива и докумената подразумијевале дуготрајнији и скупљи процес.

„Интересантан је дио у закону који се залаже за поштовање дијалекатске различитости, што до сада није био случај. Нормативисти су се залагали за уједначен израз, поштовање акценатског стандарда, а сада поздрављају различитост, што је велики корак и јако похвално“, каже Савићева.

Она истиче да остаје велико питање латинице која је, како каже, саставни дио наше културе и не треба је искључити.

Изузеци

Обавезна употреба језика и писма не односи се на приватну комуникацију која искључује контекст обавезне употребе језика и писма, писање и употребу личних имена, двојезичне публикације, књиге и компјутерске програме (осим њихових описа и упутстава), прихваћену научну и техничку терминологију, научна и умјетничка дјела, научну и образовну дјелатност школа на страним језицима, двојезичких школа, курсева страних језика, у складу са посебним прописима, те марке произвођача и робе и ознаке поријекла робе и услуга.