У Народној скупштини Републике Српске од првог дана успостављена је једнакост и слобода, однегован културан и господствен однос према себи и према другима, а достојанствен наступ и аргументи постали слика народа који представља и за чије добро делује, рекао је у ексклузивној изјави за Срну први предсједник Републике Српске Радован Караџић.

Радован Караџић

– Народна скупштина увијек мора бити мјесто очувања тих вриједности. Само тако је она неосвојива тврђава, а наше чедо – Република Српска заштићена и вољена – поручио је Караџић поводом 30 година постојања и рада Народне скупштине.

Он је напоменуо да демократије нема без парламента.

– Прије избора 1990. године, током промјена Устава БиХ амандманима смо тражили да се уведе Вијеће народа. Тадашњи предсједник Скупштине Златан Каравдић нас је одбио, јер би то, како је објаснио, значило федерализацију БиХ – подсјетио је Караџић.

Према његовим ријечима, Каравдић није рекао зашто би то било лоше и како то да је Србија федерализована, да је Југославија конфедерализована до распада, а БиХ не уводи структуру која је уобичајена у вишенационалним земљама.

– Обећао је да ће увести Савјет за националну равноправност који је у Уставу био и остао “мртво слово на папиру” – као што се и данас изигравају сви споразуми. Свијет безуспјешно покушава да опстане у таквој “бесудној” ситуацији, гдје ништа није гарантовано и гдје се све може изиграти – оцијенио је Караџић, један од оснивача СДС-а.

Он је напоменуо да је дуго трајала борба Срба за очување мира у Босни, цијеле 1990. и 1991. године, а онда је Скупштина БиХ срушила и посљедње наде прегласавањем на питањима из Устава, на којима нигдје у свијету нема прегласавања.

– Једини ненасилан одговор на то уставно насиље било је формирање парламента Срба у БиХ. Потез су оправдали. Осим два, три изузетка, сви српски посланици из свих партија и свима њима припада заслуга и захвалност, јер су остали вјерни народу по сваку цијену. Овај народ то заслужује – рекао је Караџић.

Он је истакао да је српска Скупштина одмах запажена у међународној заједници, а кад је неуставно донесена одлука да БиХ тражи независност, српска Скупштина је опет демократски одговорила – није инсистирала на праву вета, него је формирала Републику и свој народ изузела из тог уставног насиља.

– Иако нисмо подржани ни од кога у свијету, то је имало велики, пресудан значај. /Роберт/ Бадинтер је већ половином јануара 1992. године обуставио аутоматско признавање БиХ закључком да Срби тамо имају своју републику и да БиХ није у истој позицији као Словенија и Хрватска – подсјетио је Караџић.

Зато је, додао је он, основана подконференција Европске заједнице за БиХ, такозвана Карингтон – Кутиљерова конференција која је дала исте резултате као и Дејтон.

– Тиме су легитимисане све одлуке наше Скупштине, иако нас нико није подржао, али нико није могао ни да оспори. Били смо поучени искуствима из вјековне борбе за слободу, нарочито Устанком из 1875-1876. године када смо, и поред успјеха, остали без ичега и добили Аустроугарску као протектора” – навео је Караџић.

Схватили смо, истиче Караџић, да “идеални удио” у власништву БиХ није решење и да треба реално утврдити шта је чије, на којим просторима су три народа суверени.

– Да смо тако урадили са просторима Јужних Словена и након наших победа у оба балканска и оба свјетска рата, са више права и више правде, Срби би имали дефинисану своју територију и избјегли би страдања, избјегли би два геноцида из свјетских ратова. Овога пута је било другачије. Зашто? Зато што нису у питању била непокорена племена и оружане групе, него је то био народ са својим институцијама које су и противници морали да уваже – указао је Караџић.

Колико год се незаконито и насилно мијењао тај међународни споразум из Дејтона, рекао је Карџић, посљедња одбрана је Народна скупштина у којој свако може добити аутентичан став народа и црвену линију испод које се неће и не може ићи.

– То се тиче наших права, уобичајених и у сличним уставима и потврђених у Савјету безбједности УН и нико не може да у име својих неправних тежњи оспорава нама права за која не би дозволио да му буду оспоравана. Народна скупштина је учинила јасним да ништа није важније од народа и његових праведних тежњи за мирним животом и остваривањем природних потенцијала. То није ништа више од права која се признају и другима – навео је Караџић.

Он је поручио да српски народ може да буде поносан на јединство које је постигао и на своју Скупштину чије је заједничко чедо Република Српска.

– У тој Скупштини је од првог дана успостављена једнакост и слобода, одњегован културан и господствен однос према себи и према другима, а достојанствен наступ и аргументи постали слика народа који представља и за чије добро дјелује – навео је Караџић.

Он је истакао да Народна скупштина увијек мора бити мјесто очувања тих вриједности.

– Само тако је она неосвојива тврђава, а наше чедо – Република Српска заштићена и вољена – рекао је Караџић, чију је изјаву Срни пренијела његова кћерка и потпредсједник Народне скупштине Српске Соња Караџић Јовичевић.