11/08/2021
„Али, можда најважније, то је имало негативан психолошки утицај који је осакатио способност неких балканских лидера да преузму бригу о интересима и судбинама својих земаља. На крају, будућност је у њиховим рукама ако само делују“, рекао је Мајер.
Према његовим ријечима, колико год је Инцко свој “закон” умотао у сложено правно паковање које поткрепљује покушај Запада да настави да контролише БиХ, правно маневрисање Запада није поента, на дјелу је наставак дугог историјског процеса који је вијековима мучио Балкан.
„Балкан је сигурно био буре барута, али је осигурач био на другом мјесту. Инцков “закон” директно слиједи овај образац ароганције и доминације. Сходно томе, политички фактор је важан и критичан, а не правни омотач. Другим ријечима, Инцкова објава је вјековни наставак контроле великих сила над Балканом“, рекао је Мајер.
Он је напоменуо да је у међународном праву геноцид дефинисан као “намјерно убијање великог броја људи из одређене нације или етничке групе с циљем уништења те нације или групе”, а да Инцков “закон” превазилази ову дефиницију геноцида.
Мајер је додао да Инцков закон проширује кривичне казне на све који изазивају насиље или мржњу према припадницима широког спектра група, а не само на оне који се залажу за убијање великог броја људи с намјером уништења нације или групе.
Нема сумње, каже, да су дјела геноцида, насиља, мржње правно и морално погрешна, али је проблем у томе што је Инко узурпирао оно што би требало да буде суверено право власти БиХ или суверено право ФБиХ и Републике Српске да доноси и спроводи законе и да домаћи судови одлучују о законима које су донијеле одговарајуће владе.
„Инцково фокусирање на правна оправдања има циљ да пружи стални кредибилитет и легитимитет читавом процесу Савјета за имплементацију мира“, додао је Мајер.
Оцјена Мајера је да је Инцко свој нови закон умотао у сложену хрпу застарјелих статута које су западне силе наметнуле Балкану након распада Југославије, а бонска овлаштења је назвао злогласним, те подсјетио на изјаву судије Милана Благојевића који је увјерљиво показао да дио бонских овлаштења не дају високом представнику “право да намеће законе”.
Извор: Срна