Институционални оквир Републике Српске штити и гарантује опстанак српског народа западно од Дрине, након што је Други свјетски рат оставио демократску катасторфу по Србе у БиХ, оцијенио је историчар Драга Мастиловић.

историчар Драга Мастиловић

Мастиловић је на предавању у Теслићу о српском националном питању у БиХ у 20. вијеку истакао да српско национално питање и историјски процеси 20. вијека, поготово за Србе западно од ријеке Дрине, дубинске коријене вуку од 19. вијека.

„Односно од 1844. године када је римокатолички идеолог Ћезар Балбо означио Дрину као границу два свијета, а као најважније питање за тадашњу Европу оцијенио да се православљу и Русији мора спријечити продор на топла мора, и то јачањем Пруске у Пољској и Аустроугарске на Балкану“, навео је Мастиловић.

Према његовим ријечима, та идеологија 1866. године постаје и званична доктрина Хабзбуршке монархије и директно утиче на збивања која се дешавају над Србима од друге половине 19. вијека до 20. вијека.

„Још 1872. године гроф Андраши, аустроугарски министар спољних послова, упозоравао је тада турску власт у Сарајеву да се простор дуж ријеке Дрине мора прошарати муслиманским и римокатоличким елементом, да је то један од најважнијих задатака да се физички раздвоји српски народ са једне и друге стране Дрине“, рекао је Мастиловић.

Он је додао да је реализација тог плана покренута 1878. године након окупације БиХ, а под аустроугарском управом Бењамина Калаја, што за посљедицу има знатно промијењену етничку структуру, и то досељавањем римокатоличког сељачког елемента из Баварске, чија је прва колонија Виндхорст настала код Бањалуке.

„Ако направимо историјску паралелу са злочинима почињеним током Другог свјетског рата, усташки повјереник за срез Гацко Херман Крешо Тогонал који је организовао први покољ српског становништва и бацање у Корићку јаму са 4. на 5. јун 1941. године, по његовом имену и презимену види се да је ријеч о Нијемцу којем је касније додато хрватско Крешо. Он је директни потомак тих римокатоличких досељеника“, рекао је Мастиловић.

Упозорио је да Срби, као народ, морају бити свјесни историјске нити од Ћезара Балбе до Корићанске јаме да би разумјели шта им се дешавало на овим просторима током 20. вијека.

Мастиловић је навео да је током Аустроугарске окупације српско национално питање доведено до врхунца са јасним циљевима српског националног ослобођења и уједињења са Србијом и Црном Гором, али да већ од Првог свјетског рата српска интелектуална елита почиње да прихвата југословенску идеју као начин рјешавања српског националног питања.

„То најбоље можемо видјети пратећи „Народову групу“, познату групу српских интелектуалаца из Херцеговине која је 1907. године у Мостару основала лист `Народ`. Сви они су кренули са потпуно јасним идеолошким смјерницама које су усмјеравали Петар Кочић и Ристо Радуловић, а нимало нису били склони идеји југословенства“, рекао је Мастиловић.

Промјене, додао је, настају почетком Првог свјетског рата код српских интелектуалаца који су имали срећу да се у то вријеме не затекну на простору БиХ и буду затворени.

Како је појаснио, у емиграцији у Лондону, Женеви и Риму, дјеловањем у Југословенком одбору, почели су да мијењају смјернице од српских националиста у југословенске, од којих је издвојио Николу Стојановића, који се окрећу тада против Николе Пашића и српске владе у процесу уједињења српског народа.

Он је навео да се српска интелектуална елита у БиХ изворним коријенима почела враћати у другој половини тридесетих година 20. вијека када су схватили да су преварени од Хрвата и када се ствара идеја стварања српске бановине у Краљевини Југославији чије сједиште је требало да буде у Душановом Скопљу, а чију реализацију је прекинуо Други свјетски рат.

„Са почетком Другог свјетског рата, нажалост та српска интелектуална елита која се све вријеме трајања Краљевине од агресивног хрватског национализма брани не српским, него југословенским национализмом, тек тада схвата да то није било оправдано“, рекао је Мастиловић и указао на све негативности по демографски процес Срба западно од Дрине, посебно у БиХ.

Према званичном попису 1931, навео је, на подручју Бихаћа је живјело укупно 39.309 становника, од којих је Срба православних било 17.178 или 43,69 одсто, да би према попису из 1948. године Бихаћ имао 32.619 становника, од којих је број Срба православних и муслимана који су се изјаснили као Срби био 8.377, или 25,6 одсто.

„Из ових бројки могуће је сагледати сав ужас који су доживјели Срби у бихаћком срезу током Независне државе Хрватске“, указао је Мастиловић, наводећи да су исту судбину Срби имали и у другим срезовима у БиХ.

Он је напоменуо да је Други свјетски рат оставио демографску катастрофу по српски народ на простору БиХ, што је уз колонизацију муслимана из Рашке, велике економске миграције, те негативан природни прираштај Срба, довело до тога да 1971. године православни Срби у БиХ први пут нису већинско становништво, а већ 1991. године има их једва више од 31 одсто, не рачунајући оне који су се изјаснили као Југословени.

Нагласио је да је пред Србима у БиХ 1991. године наметнут нови изазов у облику покушаја остварења „Исламске декларације“ и стварања шеријатске исламске државе.

„Захваљујући том историјском искуству Срба, трагичном, али корисном, српски народ је успио да створи Републику Српску, чији институционални оквир штити ове остатке остатака српског народа западно од ријеке Дрине“, изјавио је Мастиловић.

Он је напоменуо да су данас Срби у Хрватској доведени на ниво статистичке грешке, иако је само 1935. године у Далмацији било 36.000 Срба који су се изјашњавали као католици, те унијаћење издвојио као додатни фактор нестанка српског националног корпуса западно од Дрине.

„Унијатство се показало као најлакши пут за мијењање националне одреднице, и често кажем, да су у првој генерацији унијате, у другој генерацији римокатолици, у трећој Хрвати, а у четвртој су већ усташе, мада некада тај процес траје и много брже“, упозорио је Мастиловић на јучерашњем предавању.

Извор: Срна