Заједничка комисија Народне скупштине Републике Српске и Вијећа народа Републике Српске за усаглашавање закона, прописа и аката je данас одржала сједницу на којој није постигла сагласност о Закону о непокретној имовини која се користи за функционисање јавне власти, па је тај закон упућен на одлучивање Вијећу за заштиту виталног интереса у Уставном суду Републике Српске.

У саопштењу које су након тога истог дана пренијели домаћи медији између осталог је наведено да је „једна трећина делегата у Клубу Бошњака, који је покренуо механизам заштите виталног националног интереса, сматрала да нема повреде, док је пет делегата из истог клуба, или двије трећине, сматрало да је повријеђен витални интерес бошњачког народа, због чега се овај закон нашао на усаглашавању на Заједничкој комисији“.

– С тим у вези јавности треба појаснити да сваки од клубова конститутивних народа у Вијећу народа Републике Српске има по осам делегата, а да су на данашњој сједници тог вијећа троје делегата из реда бошњачког народа гласала да предметним Законом о непокретној имовини која се користи за функционисање јавне власти није повријеђен витални национални интерес Бошњака – написао је у колумни професор уставног права Милан Благојевић.

Колумну преносимо у цијелости:

У односу на осам, као укупни број бошњачких делегата, троје тих делегата није једна трећина, како су пренијели медији, него више од једне трећине. Стога ни пет бошњачких делегата, колико их је гласало супротно од осталих троје бошњачких делегата, није двотрећинска већина у односу на број осам, већ мање од тога.

Из тих разлога захтјев тих петоро делегата није двотрећинска већина коју прописује Устав Републике Српске као потребну да би се могла покренути не само парламентарна процедура за законе који се односе на витални национални интерес, него и процедура пред Уставним судом Републике Српске.

Наиме, сагласно Амандману LXXVII на Устав Републике Српске, процедура за законе који се односе на витални национални интерес може бити покренута у Вијећу народа, а затим и у Заједничкој комисији тог вијећа и Народне скупштине, уколико је тако одлучила двотрећинска већина једног од клубова делегата конститутивних народа у Вијећу народа.

У конкретном случају то значи да наведена већина не постоји ако њу од укупно осам делегата чини само пет, јер је преосталих троје бошњачких делегата, што је више од једне трећине од броја осам, гласало да предметним законом није повријеђен витални национални интерес Бошњака.

Иста правила важе и за обраћање Уставном суду Републике Српске, јер Амандман LXXVII на Устав Републике Српске прописује да се том суду може обратити у оваквим ситуацијама само у случају да то тражи двије трећине једног од клубова конститутвних народа у Вијећу народа. А те већине у погледу наведеног закона нема у Клубу Бошњака, јер је троје бошњачких делегата, што је више од једне трећине од укупно осам бошњачких делегата у Вијећу народа, гласало да предметним законом није повријеђен витални национални интерес Бошњака.

Зато у овом случају Уставни суд Републике Српске (Вијеће тог суда за за заштиту виталног интереса) наведени захтјев пет бошњачких делегата треба да одбаци као недопустив.

Као пандан свему реченом може послужити став о двотрећинској већини у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ. Тамо сваки од конститутивних народа има пет својих делегата, али у сваком од клубова тих народа од укупно пет делегата нису довољна три, већ четири гласа делегата да би постојала двотрећинска већина. Зато, поред већ изнесених разлога, и због тога нема ваљаног правног основа да се за пет делегата каже да су двије трећине од осам, јер се онда у сличним, готово идентичним ситуацијама, поступа неједнако према људима.

А то онда не само што није правно него није ни праведно. Све то тим више што преостала три делегата нису једна трећина него више од једне трећине у односу на укупан број од осам делегата, колико сваки од клубова конститутивних народа има у Вијећу народа Републике Српске.