НОВОСТИ

Бубић: Једино достојанствено рјешење јесте одустанак Тужилаштва од оптужнице

17/06/2024

Адвокат Горан Бубић истакао је да се поставља питање ко је уопште оштећени субјект у кривичном поступку против предсједника Републике Српске Милорада Додика и вршиоца дужности директора Службеног гласника Српске Милоша Лукића, односно да ли уопште постоји оштећени након што је Суд БиХ одбио приједлог одбране да Кристијан Шмит буде саслушан као свједок у поступку.

Горан Бубић

Према његовим ријечима, кривични поступак против Додика и Лукића континуирано отвара нове недосљедности, па и апсурде које је немогуће повезати с принципом владавине права.

 

Он је истакао да је овај кривични поступак правно неутемељен од почетка и једино достојанствено рјешење јесте одустанак Тужилаштва БиХ од оптужнице.

 

Колумну адвоката Бубића за Глас Српске преносимо у цијелости:

 

Може ли постојати кривично дјело без оштећеног лица?

 

Кривични поступак јесте јавноправне природе, али је лице оштећено кривичним дјелом у правилу незаобилазан субјект кривичног поступка. Кривичним правом се не штите апстрактне или непостојеће вриједности. Нити било које вриједности.

 

Кривичним дјелом се не може прогласити било какво понашање. Напротив, за прописивање забрањеног понашања и казне за такво понашање постоје јасни критеријуми које регулише само кривично законодавство путем основних начела.

 

У складу с основним начелима Кривичног закона свако кривично дјело има заштитни објекат који је представљен у физичком или правном лицу. Ово лице које је оштећено има одређена права и обавезе како према кривичном материјалном тако и кривичном процесном законодавству. Зато је тешко замислити да наводно имамо кривично дјело, али немамо оштећеног субјекта, како се чини вјероватним у кривичном поступку пред Судом БиХ против предсједника Републике Српске и господина Лукића.

 

У текућем кривичном поступку питање оштећеног се покушава замаглити од Тужилаштва БиХ.

 

Оштећени се обавезно саслушава у истражном поступку. Ако из неких разлога ипак не буде саслушан у истрази, оштећени се саслушава током суђења. Тако је у законодавствима европских држава, што нормативно слиједи Кривични закон БиХ, као и Закон о кривичном поступку БиХ.

 

НОРМЕ

 

Основ и границе кривично-правне принуде јасно дефинише Кривични закон БиХ. Не постоји ниједан међународни правни акт који вољу/одлуке високог представника сматра као вриједност заштићену међународним правом и да понашање против воље високог представника у БиХ проглашава забрањеним понашањем и налаже државама потписницама да такво понашање кривично-правно заштите.

 

А, такав акт је предуслов за инкриминацију која би се квалификовала као “вриједност заштићена међународним правом”, цијенећи поглавље Кривичног закона БиХ у које је смјештено “кривично дјело” из члана 203а Кривичног закона БиХ.

 

ПРЕДУСЛОВ

 

Кривичне норме спадају у тзв. стрицти иурис и као такве се тумаче уско, према граматичком значењу, а не екстензивно. Сврха кривичног законодавства према општој клаузули из члана 2 Кривичног закона БиХ јесте санкционисање “…понашања усмјерених против /1/ људских права и слобода, /2/ друштвене вриједности зајамчене и заштићене Уставом БиХ и /3/ друштвене вриједности зајамчене међународним правом, ако се њихова заштита не може постићи без кривично-правне принуде”.

 

Ово су основ и границе кривичноправне принуде у свим цивилизованим државама свијета, а парафразирана одредба члана два Кривичног закона БиХ представља темељно начело Кривичног закона БиХ јер је правносистемски смјештена у “основне одредбе” овог закона.

 

Наведено начело указује на противрјечности које потврђују чињеницу симулирања кривичног поступка пред Судом БиХ, што одбрана тврди од почетка. Воља високог представника у БиХ не представља друштвену вриједност заштићену међународним правом.

 

Ако тумачимо граматички опис радње “кривичног дјела Кристијан Шмит” из члана 203а Кривичног закона БиХ у односу на основно правило из члана два Кривичног закона БиХ можемо закључити да је у овом случају “заштитни објекат” воља појединца.

 

Па и да јесте високи представник у БиХ за којег се неосновано представља разумно је закључити да овакав заштитни објекат не представља “људско право и слободу”.

 

Људска права и слободе су, поред осталог, таксативно набројани и у Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода /по принципу нумерус цлаусус, а не еxемпли цаусае/, која је саставни дио правног поретка у БиХ и тамо нема “воље високог представника“, као људског права, а тиме и потенцијално заштитног објекта.

 

Значи да се одређена људска права не могу произвољно проширивати. Исто тако је јасно да високи представник у БиХ уопште није регулисан Уставом БиХ па се не може говорити ни о друштвеној вриједности зајамченој и заштићеној Уставом БиХ.

 

Напокон, воља господина Шмита није нити може бити међународно право ако акти које доноси чине саставни дио правног поретка у БиХ, а према постојећој неуставној и илегалној пракси чине. Кад би високи представник у стварности био надлежни законодавац и госп. Шмит легални високи представник и тада би члан 203а Кривичног закона БиХ /и сви други правни акти које евентуално донесе/ био унутрашње право БиХ, а не међународно право.

 

Код оваквог прописивања кривичног дјела у питању је обично неправно подметање и замјена теза.

 

Кључно јесте то што заштићена друштвена вриједност оличена у синтагми “зајамчена и заштићена међународним правом” не може бити одлука високог представника у БиХ јер такав патронат међународног права над вољом високог представника ничим није регулисан па ни Анексом 10.

 

Овај Анекс 10 јесте установио високог представника, али ниједном одредбом високи представник није проглашен као “друштвена вриједност заштићена међународним правом”, као предусловом за кривично-правну инкриминацију.

 

Ово се образлаже детаљније у односу на правну историју настанка осталих кривичних дјела из исте главе Кривичног закона БиХ, која у стварности управо штите “вриједности заштићене међународним правом”.

 

КУКАВИЧИЈЕ ЈАЈЕ

 

Подсјећамо да је наводно “кривично дјело непоштивање одлука високог представника” из члана 203а Кривичног закона БиХ смјештено у посебну главу Кривичног закона БиХ под називом “Кривична дјела против човјечности и вриједности заштићених међународним правом”.

 

Специфичност за сва кривична дјела из ове главе Кривичног закона БиХ јесте да су претходно предвиђена као забрањена и кажњива понашања на основу посебних међународних уговора/конвенција.

 

Тако у погледу инкриминације и кажњавања ратних злочина постоје четири познате женевске конвенције из 1948. године, након чијег закључивања су ова кривична дјела уврштена у кривична законодавства цивилизованих држава.

 

Исто се односи и на остала кривична дјела из ове главе Кривичног закона БиХ /чланови 171 до 203а/ као што су тероризам, међународна трговина људима, узимање талаца, промет нуклеарним материјалом, промет дрогама, пиратство, тероризам и др., која су проглашавана забрањеним и кажњивим посебним међународним конвенцијама, које су државе по потписивању ратификовале.

 

Забрањена понашања према тим конвенцијама су по закључивању ових посебних међународних конвенција постајали “вриједност заштићена међународним правом”.

 

Тек послије тога ова кривична дјела су инкриминисана у кривичним законима појединих држава па и кривичним законодавством у БиХ. Али све наведено не важи за предметно “кривично дјело непоштовање одлука високог представника” које је у стварности кукавичије јаје у овој глави Ккривичног закона БиХ.

 

Није ријеч само о чињеници да слична инкриминација не постоји нигдје у интерним кривичним законодавствима свијета, укључујући и територије под старатељством, што БиХ свакако није, цијенећи одредбу члана један Општег оквирног споразума, према којем је БиХ независна и суверена чланица УН.

 

Како је већ наведено у уводу, не постоји нити један међународни правни акт који вољу/одлуке високог представника сматра као вриједност заштићену међународним правом као нужну премису да би понашање против воље високог предстваника било проглашено забрањеним понашањем и наложено државама потписницама да такво понашање кривично-правно заштите.

 

АВАТАР

 

Анекс 10 Општег оквирног споразума, за разлику од неких других анекса, јесте дио међународног споразума и као такав садржи правила међународног права.

 

Неспорно, овај анекс споразуму конституише и регулише надлежности високог представника у БиХ. Али, овај анекс нигдје не регулише могућност доношења обавезујућих одлука од стране високог представника у БиХ.

 

А и да високи представник може донијети обвезујућу одлуку/закон, Анекс 10 посебно не регулише да је непоштивање такве одлука односно воље високог представника забрањено дјело и не обавезује на прописивање инкриминације против таквог понашања.

 

Значи да не постоји било каква међународна норма која би непоштивање одлука високог представника регулисала као инкриминацију – забрањено дјело према међународном праву.

 

Зато је потпуно неутемељено непоштивање воље високог представника, сматрати “друштвеном вриједношћу зајамченом и заштићеном међународним правом”, полазећи од сврхе и смисла одредбе члана два Кривичног закона БиХ, као основне одредбе овог закона која је обавезан оквир за прописивање било којег кривичног дјела, а тиме и оквир владавине права.

 

Слиједи да је једино истинито да се Кристијан Шмит само лажно представља аватаром међународног права. Његова воља не може бити вриједност зајамчена и заштићена међународним правом и да је легално постављен, а посебно не може он лично непоштивање своје воље прогласити кривичним дјелом, мимо сврхе и циља одредбе члана два Кривичног закона БиХ. Али се и поред тога Тужилаштво БиХ снисходљиво до полтронства односи према њему.

 

СЛОБОДА ОД СТРАХА

 

Умјесто слободе, новоевропљани грађанима БиХ нуде страх од владара/високог представника иако наивни помислисмо да је то далека прошлост. И да производи свјетло у БиХ, умјесто таме, да кобајаги промовише истину умјесто лажи, да се прихвати да је сам себе заштитио и да је могао то да уради, зашто нема високог представника, сретног нововјековног бх. Заратустре, као оштећеног субјекта у овом кривичном поступку? Или његовог представника?

 

Правна историја нас учи да већ деценијама, посебно након усвајања другог амандмана Устава САД, доношења Универзалне декларације о људским правима, потом и Европске конвеције за заштиту људских права и основних слобода, као и два пакта о правима, немају сврхе закони о слободи од страха од владара.

 

Зато ови закони о слободи од страха одавно више не егзистирају. И онда се у овој напаћеној земљи појављује и промовише аватар који непоштивање своје воље проглашава кривичним дјелом.

 

Ко може да жваће или чак прогута овакве подвале? Здрав разум и елементарно људско достојанство мора бити трајна брана оваквим неправним будалаштинама. Ништа, па ни овакво “право” не може бити старије од разума, све док смо слободни људи.

 

Написаном би требало додати још један правни парадокс. Адресати међународног права нису појединци него државе. Тек када држава донесе посебне прописе, обично законе, којим реципира међународно право онда оно постаје саставним дијелом унутрашњег правног поретка и као такво обавезује субјекте права – физичка и правна лица.

 

Ово се односи и на понашања забрањена међународним правом, која се касније, по ратификацији и ступању на правну снагу међународних конвенција, прописују кривичним законодавством као кривична дјела. Ништа од овог није задовољено код спорне неправне “инкриминације”.

 

У овом случају се високи представник и његова воља самоидентификују као “међународно право”, и то истовремено проглашава унутрашњим правом – кривичним дјелом? Ово је антиномно само по себи. Како је већ наведено, кривично дјело “кристијан шмит” смјешта се у поглавље “кривична дјела против човјечности и вриједности заштићених међународним правом” без икаквог основа.

 

Воља Кристијана Шмита не представља никакво заштићено добро у кривично-правном смислу да би се могло подвести под неку од три групе заштићених добара из члана два Кривичног закона БиХ.

 

Оваква “инкриминација” представља само ругање праву па и међународном праву, посебно принципу владавине права. У недостатку политичке моћи, посебно недостатку легитимне правне моћи, инкриминација је смишљена као инструмент обрачуна с појединцем путем подвале правном поретку у БиХ као цјелини, као и правосуђу БиХ као његовом важном дијелу.

 

Уосталом, ако овакво “кривично дјело” немамо нигдје у свијету, нигдје у кривичном законодавству било које државе, онда је то аргумент само по себи.

 

Неизвршење одлуке парламентарног органа, за шта се представља овај бх. Заратустра, нигдје није кривично дјело, јер у случају неизвршења одлуке парламента постоји политичка одговорност извршних органа, а не кривични прогон.

 

За ову ситуацију разумно је упитати које добро штити ова инкриминација, прецизније ко је оштећен и како је то оштећен? Да постоји оштећени Суд БиХ би га ваљда саслушао, а не би га штитио, не знамо од кога и од чега? Може ли странац, у овом случају њемачки држављанин, да се позива на Бечку конвенцију о дипломатским односима ако се представља и као законодавац који доноси законе који су саставним дијелом унутрашњег правног поретка у БиХ?

 

Анекс 10 Општег оквирног споразума за мир у БиХ спомиње привилегије и имунитете из Бечке конвенције о дипломатским односима, али не овлашћује високог представника да доноси законе у БиХ.

 

Ако господин Кристијан Шмит себе сматра високим представником у БиХ мимо воље свих потписника Анекса 10 и без потврде од Савјета безбједности УН, те самовољно прискрби законодавну тзв. имплицирану моћ, онда се он својом вољом укључио у домаћи правни поредак и као такав изгубио статус дипломате.

 

Гдје још страни дипломата може донијети закон? И ако га доноси, као што је случај у БиХ, он губи статус дипломате и не може се позивати на Бечку конвенцију.

 

Овакав став имају правни стручњаци с међународном репутацијом, као што су Тим Баннинг, Тимоти Лес, Мицхаел Геистлингер, Метју Периш и други. Оваква неутрална схватања не интересују стручну јавност у БиХ која је на матрици елиминације предсједника Додика из политичког живота у БиХ. И то по сваку цијену, не бирајући средства.

 

ГДЈЕ ЈЕ ЕТИКА

 

Принцип подјеле власти на законодавну извршну и судску претпоставља да се једна власт не би требало произвољно мијешати у другу власт, у овом случају да се судски, практично фиктивном инкриминацијом, поништи изборна воља грађана. Прихватљив стандард владавине права јесте то да се представници народа бирају и смјењују на изборима.

 

То се занемарује путем правосудног идолопоклонства реченом аватару, бранећи га бјанко од појављивања пред Судом БиХ, без и да он сам приговара појављивање, макар не приговара јавно.

 

Самопостављени странац је пријеподне “међународно право”, а поподне доноси интерне законе у БиХ. До подне је међународни фактор, а послијеподне је Парламентарна скупштина БиХ. Имунитет има и да се он сам на њега не треба позвати?!

 

Гдје је овдје етика, макар као грумен права? Qуо вадис странче, гдје је категорички императив, како од другог тражити оно што сам никада не би учинио себи и својима?

 

Куда иде ова држава гдје један број политичких представника народа/грађана допуштају да јој други главу носе, а тај носач такође не управља ни својом главом?

 

Зашто се господин Кристијан Шмит од самог правосуђа бјанко амнестира од појављивања пред правосуђем БиХ ако је макар и фиктивном инкриминацијом “оштећени”?

 

Истина је да ни фикцијом не можемо доћи до оштећене стране. У овом случају није могућа аналогија с кривичним дјелом неизвршења судских одлука из разлога што се судска одлука увијек тиче супротстваљених странака, од којих је једна страна оштећена.

 

То значи да немамо ни елементаран услов за кривично-правну принуду односно прописивање непоштовања воље странца као кривично дјело. Зато је овај кривични поступак правно неутемељен од почетка и једино достојанствено рјешење јесте одустанак Тужилаштва БиХ од оптужнице.

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести