НОВОСТИ

Филиповић: Грађани имају право да туже због НАТО бомбардовања – сужене могућности за обештећење

07/09/2023

Правник Дејан Пилиповић изјавио је да су сужене могућности да грађани Српске остваре обештећење због НАТО бомбардовања, посебно пред судовима држава чланица НАТО-а, али да имају право на подношење тужби, као и истицање проблема обештећења јер је штета несумњиво настала.

 

 

Пилиповић је истакао да се не може унапријед са сигурношћу тврдити каква би била судска одлука, али треба имати у виду и судску праксу о овом питању, која оштећенима у великој мјери не иде у прилог.

– И сада је у Србији питање подношења тужби за накнаду штете усљед НАТО бомбардовања посебно актуелизовано, а постоји заинтересованост адвоката за бављење овим питањем у Србији и у Републици Српској, као и неких италијанских адвоката. Биће занимљиво испратити судске поступке против НАТО-а за накнаду штете у Србији. Колико је познато, НАТО се у одговору на тужбу позвао на имунитет – рекао је Пилиповић.

НЕКОЛИКО ЦИЉЕВА АКТУЕЛИЗОВАЊА ПИТАЊА ОДШТЕТНОПРАВНЕ ОДГОВОРНОСТИ НАТО-а

Он је истакао да актуелизовање питања одштетноправне одговорности НАТО-а и његових држава чланица може постићи бар неколико ванправних и правних циљева попут непрепуштања историјском забораву једног догађаја и његових штетних посљедица или евентуална могућност постизања међудржавних споразума или споразума о обештећењу или другом виду помоћи између оштећених држава и њених грађана са међународним организацијама.

Пилиповић је навео да један од циљева јесте и актуелизовање овог питања на међународном плану, што може довести и до неких рјешења у складу са промијењеном констелацијом међународних односа у свијету, онемогућавање тумачења да се пасивним понашањем одустало од захтијевања одштетноправне одговорности одговорних субјеката, као и актуелизовање научне и стручне полемике о овој теми.

НЕСУМЊИВА МАТЕРИЈАЛНА И НЕМАТЕРИЈАЛНА ШТЕТА

Он је додао да је несумњиво да је усљед НАТО бомбардовања Републике Српске, укључујући и пројектилима са осиромашеним уранијумом, настала материјална и нематеријална штета везана за смрт цивилних и војних лица, тјелесне повреде и оштећење здравља, уништење и оштећење јавних и приватних објеката, те животне средине и да се потенцијална одговорност може посматрати на националном и међународном плану.

– Могуће утуживање на националном плану може ићи у три правца – да тужбу поднесу оштећена лица пред домаћим судом против држава које су извршиле бомбардовање или против НАТО-а као међународне организације или против војника – пилота који су извршили бомбардовање, да тужбу поднесу оштећени цивили, али и војна лица против својих држава чији су држављани, а пред домаћим судом, као и да тужбу поднесу оштећена лица пред судовима земаља чланица НАТО-а против тих земаља или против војника који су извршили бомбардовање, а држављана тих држава или против НАТО-а као међународне организације – навео је Пилиповић.

НЕГАТИВАН СТАВ СУДОВА ДРЖАВА ЧЛАНИЦА НАТО О НАКНАДИ ШТЕТЕ

Он је рекао да ће код ових случајева, исходи поступка за накнаду штете, то јесте успјешност заснивања одговорности према разним правним основама – бити различити.

– Пред националним судовима држава чланица НАТО-а расправљала би се одштетна одговорност због бомбардовања према њиховим општим правилима о одговорности за штету и посебним прописима. Досадашња судска пракса у овим предметима, кад је ријеч о тужбама пред судовима држава чланица НАТО-а, у сличном случају оштећених држављана Србије због НАТО бомбардовања, показује негативан став судова тих држава о накнади предметне штете – истакао је Пилиповић за Срну.

Он је додао да се користе различити аргументи – од тога да се бомбардовање не може приписати туженим државама већ НАТО-у, до става да, на примјер, италијански судови немају надлежност да одлучују о овим тужбама, јер када је ријеч о бомбардовању ради се, према ставу тих судова, о актима у обављању политичке функције.

– С друге стране, стручној јавности је позната и пресуда италијанског суда у Каљарију из 2011. године којом је досудио накнаду штете породицама италијанских војника, која је значајна због чињенице о узрочној вези између смртних обољења и дејства осиромашеног уранијума боравком на бомбардованим подручјима Косова и Метохије, с тим да не би био исти правни основ у случају да наши грађани поднесу такве тужбе у државама чланицама НАТО-а – нагласио је Пилиповић.

Он је додао да исход парница за накнаду штете од своје државе, пред домаћим судовима, зависи од тога да ли се у улози тужиоца јављају војна лица и полицајци када домаћи судови досуђују накнаду штете с позивањем на општи случај објективне одговорности домаће државе за штету од опасне дјелатности, или се као тужиоци јављају грађани – цивилна лица када је негативан став судске праксе.

– Свакако да подношење тужбе против своје државе не представља праву сатисфакцију жртвама НАТО бомбардовања – оцијенио је Пилиповић.

Он је додао да у случају подношења тужбе против страних држава или лица пред домаћим судовима, начелно, проблем представља питање надлежности и имунитета, али том питању треба приступити у сваком конкретном случају.

– Застарјелост је од посебног значаја када је ријеч о штети изазваној дејством осиромашеног уранијума, с тим да у том случају, што је корисније за оштећене, треба сматрати да објективни рок застарјелости почиње да тече од тренутка када су штетне посљедице попримиле коначан облик, а не од тренутка чина бомбардовања. У нашем праву, потраживање накнаде проузроковане штете застаријева за три године од кад је оштећени сазнао за штету и за лице које је штету учинило, а у сваком случају у објективном року од пет година од кад је штета настала – објаснио је Пилиповић.

ОДГОВОРНОСТ НА МЕЂУНАРОДНОМ ПЛАНУ

Када је ријеч о одговорности на међународном плану, Пилиповић је рекао да се може разматрати могућност подношења тужбе пред Међународним судом правде од оштећених држава против држава чланица НАТО-а које су извршиле бомбардовање или против НАТО-а као међународне организације.

– Питање одговорности држава за штету нанесену противправним актима се базира на одредбама Нацрта правила о противправним актима држава, који је стекао статус обичајног права. Услови одговорности за штету на међународном плану, у теоријском смислу, су повреда међународне обавезе у виду радње или пропуштања, приписивост исте држави и одсуство основа искључења одговорности – рекао је Пилиповић.

Он је навео да у случају одговорности на међународном плану није предвиђен рок застарјелости потраживања накнаде штете.

Пилиповић је додао да НАТО бомбардовање, што укључује употребу оружја са осиромашеним уранијумом, представља кршење међународних докумената и конвенција и правила обичајног међународног права.

– У процесном смислу, тужба државе за накнаду штете на међународном плану против друге државе се остварује пред Међународним судом правде и само се, у правилу, државе могу појављивати пред судом као спорне стране. И поред тога, државе могу и без икаквих посебних уговора пред овај суд изнијети питање одштете за повреду међународне обавезе, али и дати могућност рјешавања према правичности, али само ако на то пристану – истакао је Пилиповић.

Он је подсјетио да је СР Југославија поднијела тужбу против дијела чланица НАТО-а пред Међународним судом правде у вези са бомбардовањем, али да се он огласио ненадлежним и одбацио је тужбу, јер је тада постојао проблем у вези са чланством СР Југославије у УН.

– Када је у питању БиХ ситуација може бити другачија, али остаје упитно како ће БиХ да поднесе тужбу за накнаду штете због НАТО бомбардовања против појединих држава учесница тог чина и чланица НАТО-а с обзиром на комплексну политичку ситуацију у БиХ – констатовао је Пилиповић.

Он је додао да је у праву спорно да ли други документ везан за одговорност међународних организација – Нацрт правила о одговорности међународних организација – има карактер међународног обичаја, па самим тим је спорна и његова примјењивост на случај подношења тужбе против међународних организација.

– Као додатни проблем код подношења тужбе против НАТО-а као организације може настати у вези са процедуралним питањима, јер пред Међународним судом правде лоцус станди имају, по правилу, државе, али не и међународне организације. Међутим, и сам НАТО има правила за рјешавање захтјева за накнаду штете коју причини, али је упитно да ли би се то могло у овом случају реализовати у пракси – рекао је Пилиповић.

Он је навео да у погледу одговорности држава чланица за акте међународних организација превладава став у међународноправној науци да је одвојена међународноправна одговорност међународних организација од одговорности држава чланица због посебног субјективитета међународних организација.

– Европски суд за људска права се у случајевима “Банковић и други против Белгије и других” и “Марковић и други против Италије” изјашњавао везано за НАТО бомбардовање. Европски суд за људска права се није бавио мериторним питањем одговорности за штету држава нанесену цивилима НАТО бомбардовањем /СР Југославије 1999. године/, али није ни утврдио повреду Европске конвенције за заштиту људских права и слобода поводом конкретних поступака држава чланица према подносиоцима тужби пред националним судовима тих држава, који поступци су негативно окончани по жртве или оштећене – напоменуо је Пилиповић.

С друге стране, додао је он, забиљежен је случај да је НАТО платио одштету бугарској породици за штету насталу на њиховој имовини приликом НАТО бомбардовања СР Југославије.

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести